Američke borbe u drugom svjetskom ratu Nova Gvineja

Posle Perl Harbora Amernkanci su u Vašingtonu, između ostalih, internirali i japanskog pomorskog atašea, viceadmirala Jokojamu, i još dva visoka pomorska oficira. Leti 1942. ova trojica vraćena su u domovinu prvim brodom za razmenu diplomata. U domovini ih je u pristaništu sačekao jedai oficir Admiralštaba i odvezao ih pravo u komandu mornarice u Tokio, gde su držani u potpunoj izolovanosti. Bez novina i časopisa, bez poseta članova porodice i prijatelja. Njihova izolacija prestala je tek pošto su, na štapskim mapama vodili ratnu igru sa sopstvenom komandom, igrajući pri tom ulogu američke vrhovne komande na Pacifcku. Dok su bili internirani u Sjedinjenim Američkim Državama, mogli su da čitaju pregršt američkih novina i drugih publikacija, tako da je japanska vrhovna komanda htela da iskoristi njihovo bogato znanje o američkom ratovanju. Kada je u avgustu 1942. igrana ova ratna igra, borbe za Gvadalkanal bile su u punom jeku. U igri se pretpostavljalo da je ostrvo u japanskim rukama, tako da je „američki vrhovni komandant“ Jokojama bio prinuđen da svoje operacije počne sa Havaja i Espiritu Santa. Uprkos tome, ratna igra koja je, u stvari, predstavljala mogući razvoj borbi na Pacifnku za sledeće dve godine, završila se američkim osvajanjem Filipina otprilike oko 1. oktobra 1944. Ova prognoza će se gotovo sasvim ispuniti! Trojica „japanskih Amerikanaca“ tačno su (kako će se posle ispostaviti) predskazala, korak po korak, Nimicovo i Mekarturovo napredovanje sa Solomonovih ostrva ka centralnom filipinskom ostrvu Lejte.
Posledice ove „ratne igre“ značile su kapitulaciju Japana, iako je tada pobeda bila nadohvat japanskih ruku. Naravno, to nije uticalo na Carski generalštab, tako da su borbe nastavljene, pa i u području Nove Gvineje. Ako borbe posmatramo na Novoj Gvineji sa šire tačke gledišta, onda se uočavaju dve činjenice. Prvo, Japan je 31. avgusta 1942. na Novoj Gvineji privremeno prešao u defanzivu, kako bi sve snage koncentrisao za osvajanje Gvadalkanala, koji su Amerikanci tri nedelje ranije zauzeli na prepad. Drugo, bitka za Atlantik, borbe u Libiji i pripreme za invaziju u severnoj Africi, tražile su toliko brodova, vojnika kao i civila, da za jugozapadni Pacifik nije ostalo mnogo. Septembra 1942. Mekarturova flota brojala je samo pet krstarica, osam razarača, dvadeset podmornica i sedam manjih ratnih brodova. Niti ovi brodovi, kao ni holandske krstarice „Tromp“ i „Jakob fan Hejmsksrk(II)“ i novi razarači „Tjerk Hides (II)“ i „Fan Halen (II)“, nisu mogli da operišu duž severne obale Nove Gvineje pune koralnih grebena i japanskih bombardera. Japanci su, međutim, rizikovali svoje ratne brodove srednje veličnie, dovodeći ih u kritične situacije u Solomonovom moru. Ali, 20. jula 1942. u Rabaulu su digle sidra lake krstarice „Tenriju“ i „Tacuta“, tri razarača, tri transportna broda. Oni su krenuli za Novu Gvineju. Na putu su ih napali saveznički avioni i uspeli su da pogode jedan transportni brod, ali on nije potonuo već se zapalio. Pukovnik Jokojama nesmetano je iskrcao na obalu zapadno od Bune oko 1500 vojnika. Narednih dana došle su i ostale snage, zatim još jedan dopunski konvoj, čime su japanske snage u Buni povećane na 11.430 ljudi.
Pošto je pukovnik Jokojama izvideo mesto iskrcavanja i okolno zemljište, odlučio je da se Kokoda putem spusti do Port Morezbija. Na karti maršruta od 160 km, u stvarnosti je „kozja staza“ koja vodi preko teško prohodnog masiva Ouven Stenli. Posle sedam nedelja mukotrpnog marša, uz nedostatak hrane i pojavu bolesti, Japanci su od Port Morezbija bili udaljeni 50 km, a od aerodroma tog grada 35 km.
Tada su ih bočno napale australijske trupe generala Blejmija. One su ovde demantovale legendu da samo Japanci mogu biti pravi borci u džungli. Blejmijevi ljudi su se borili u Libiji, Grčkoj, na Kritu i u Siriji, ali njima je sve to bio izlet u poređenju sa ovim iznurujućim teškim ratom u džungli. Dok je japansko napredovanje preko ostrva bilo sve teže i sve skuplje plaćano ljudima i materijalom, u zalivu Milnu iskrcale su se druge snage, da bi istovremeno nastupale ka Port Morezbiju duž obalnih komunikacija, oko krajnje istočne tačke Nove Gvineje. Lake krstarice „Tenriju“ i „Tacuta“ sa tri razarača i dva transportna broda, sa 1900 komandosa, napustili su luku Rabaula 24. avgusta.
Nedelju dana ranije na aerodrom Gili Gili stigla je avionom baterija protiv-avionskih topova, dok su tri transportna broda dovezla 18. australijsku pešadijsku brigadu pod komandom general-majora Klouvsa. Savezničke snage brojale su sada 8500 Australijanaca i 1300 Amerikanaca. Vazdušnu zaštitu vršila su 34 australijska lovačka aviona tipa „kitihouks“. Japanski konvoj je 25. avgusta oko ponoći punom parom uplovio u zaliv Miln, da bi se usidrio 15 km istočno od australijskog štaba na aerodromu Gili Giliju. Do zore se iskrcalo 1200 od 1900 komandosa. Ali, čim je svanulo, doletele su “leteće tvrđave” iz baze Kejp Jork u pratnji 34 „kitihouksa“. Saveznički avioni su oštetili jedan transportni brod, dok su drugi prisilili da isplovi iz zaliva zajedno sa odredom neposrednog osiguranja. Od tog momenta borba za zaliv Miln pala je u domen pešadije. Da bi izbegao borbe u džungli, general Klouvs sačekao je napad kod Ternbal Filda. Napad je usledio i bio odbijen u krvavim borbama. Australijanci su se ogorčeno borili, kao nikad ranije, pored ostalog jer su našli jedan broj svojih drugova obešenih o drveće. Na leševima je bilo dosta uboda bajonetama, a pored njih su bili plakati: „Trebalo im je dosta da umru“.

Japanci su pokušali da preko mora dovedu pojačanja, ali za vreme jedne kratke pauze na ostrvu Gudinaf iapali su ih američki avioni tako da su svi desantni brodovi bili uništeni. Ipak, Japanci se nisu predavali i pošlo im je za rukom da kao pojačanje iskrcaju 775 ljudi pod komandom kapetana Janoa. Novopridošle snage su u noći između 30. i 31. avgusta izvele još jedan napad na Ternbal Fild koji ih je koštao 160 mrtvih. Dva dana kasnije Jano je telegrafisao u Rabaul: „Stanje beznadežno. Svako je rešio da se bori do poslednjeg daha“. Četvrtog septembra naređena je evakuacija, koja je izvedena u dve noći. Od 2000 ljudi Japanci su izgubili 700. Razarač „Jajoj“ poslat je za Gudinaf da spase 353 Japanca, koji su izgubili sedam svojih desantnih brodova. Američki bombarderi poslali su „Jajoj“ na morsko dno, a zatim se 800 Australijanaca iskrcalo na ostrvo. Na kraju su preživeli Japanci noću evakuisani podmornicom. Pošto je dobijena bitka za zaliv Miln, došlo je ubrzo do promena i na Kokoda putu. Japanci su odbijeni od Bune. Hiljade ih je izgubilo živote. Njihov komandant, general Horii se udavio. Uklonjena je opasnost za Port Morezbi i sa kopna i sa mora. Ostalo je samo čišćenje Bune. Buna je bila nešto malo važnija od okolnih sela, Gone i Sananande, gde su se Japanci takođe bili utvrdili. Doduše, nije imala luku, jer su se morski grebeni prostirali i do 40 km u Solomonovo more, ali je zato imala aerodrom sa poletno-sletnom stazom dugom 1350 m. Radijus dejstva aviona sa ovog aerodroma bio je ograničen zalivom Miln, Port Morezbijem i japanskim uporištem Rabaulom.
U tri pomenuta sela pukoviik Jokojama raspolagao je pešadijom, poljskom artiljerijom i protivavionskim topovima, kao i manjom borbenom grupom mornaričke pešadije pod komandom kapetana Jasude: ukupno 1800 vojnika i 400 civila-radnika. Putevi su bili krajnje loši. To su bile uzane staze, koje su vodile kraj močvara, oivičenim šumama mangrova, i malih zaliva. Ko bi skrenuo sa staze, nestao bi u gustoj tropskoj šumi. Takve karakteristike zemljišta nisu bile pogodne za raspored japanske odbrane. Cela odbrana se ograničila na seriju bunkera, izgrađenih duž tih puteva, a pravljeni su od delova kokosovih palmi i od peskom napunjenih benzinskih bačvi. I takvi bunkeri su brzo bili prekriveni tropskim rastinjem.
Napad na aerodrom kod Bune počeo je američkim bombardovanjem 1. oktobra 1942, kada je izbačen iz upotrebe. Posle vazdušnog napada počelo je nastupanje savezničke pešadije. Amerikanci su napali japanske položaje 19. novembra kod Bune, a Australijanci kod sela Gone. Nisu postigln neki uspeh. General Mekartur, čiji je glavni štab bio u Port Morezbiju, izdao je 30. novembra generalu Ejkelbergeru naređenje da zauzme Bunu ili da se živ ne vraća. Ličnom hrabrošću i efikasnom organizacijom, general Ejkelberger je podigao moral svojih trupa. Pošto su veliki ratni brodovi samo u izričitoj nuždi smeli da zalaze severno od Nove Gvineje, od obalnih brodova sa australijskim i papuanskim posadama stvorena je “liliputanska mornarica“. Noću su brodovi krstarili duž grebena, a danju su nastojali da izbegnu japansku avijaciju. Opasnost su povećavali japanski torpedni čamci. General Harding i njegovi štabni oficiri morali su da plivaju do obale kada je bombardovan brod kojim su se prevozili. Transport je ipak izvršen. Australijske korvete iskrcale su 12. i 13. decembra tri australijska bataljona.
Nekoliko dana kasnije stigla su i četire američka torpedna čamca koji su u uskom zalivu Tufi našli prirodio maskiranu bazu. Svake noći dva ili više torpednih čamaca išlo je u lov. Uveče 25. decembra, torpedni čamci „PT-114“ i „PT-121“ uništili su dva Japanska desantna broda puna vojnika, koji su kao pojačanje išli u pravcu Bune. Na gotovo istom mestu i iste noći torpedni čamac „PT-122“ otkrio je japansku podmornicu „I-22“ u površinskoj vožnji. Amerikanci su sa 800 m daljine lansirali dva torpela, od kojih je jedan pogolio cilj. Kako podmornica nije dovoljno brzo tonula, „PT-122“ je pustio još dva torpeda. Podmornica „I-22“ je prepolovljena nestala u talasima okeana. Tokom celog decembra besnele su borbe na kopnu.
Obe strane su imale velike gubitke, najviše zbog bolesti, pogotovo jezivih kožnih infekcija i plikova. Jedna saveznička jedinica je za šest nedelja izgubila 165 od 1200 ljudi. Japanci su u Kini, Malaki i na Filipinima sagradili stotine drvenih desantnih brodova sa dizel motorima, ali kad su stigli u Novu Gvineju, nisu mogli da promene ratnu sreću u svoju korist. Jedan Japanski vojnik pisao je u svoj dnevnik: „Čim svane dan, neprijatelj počinje da puca sa svih strana. Jedino što mogu je da plačem od kivnosti. Sada još samo čekamo smrt. Čak i nepobednva carska vojska ne zna što da radi.“
Posle Gone 2. januara 1943. pala je i Buna. U noći između 17. i 18. januara torpedni čamac „PT-120“ pogodio je tri broda sa japanskim oficirima koji su bežali. Dva broda su potonula, treći se zapalio. Sledećeg dana kapitulirala je i Sanananda. Koliko je borba bila žestoka pokazuju gubici. Amerikanci su izgubili 800 ljudi, dok je 2100 ranjeno; Australijanci su izgubili 2200 ljudi, a ranjeno je 3500. Borba je bila toliko duga i tako krvava, jer su savezničke kopnene i vazduhoplovne snage suviše malo mogle da sarađuju sa pomorskim snagama.
Iako je uspeh došao sa zakašnjenjem, ipak je došao. Japanska pretnja Australiji je nestala, a neophodna linija snabdevanja između Australije i Sjedinjenih Država više nije prekidana. Mekartur je mogao svoj štab da premesti na sever.

Browse More Articles

Tweet

Written by perhan

We are Creative Blogger Theme Wavers which provides user friendly, effective and easy to use themes. Each support has free and providing HD support screen casting.