Kada je Žukov napunio pet godina, a njegova starija sestra već je bila u sedmoj, majka je rodila još jednog dečaka, koji je dobio ime Aleksej. Bio je vrlo mršav i svi su se bojali da neće preživeti. Dok je majka radila, Žukov i njegova starija sestra su se brinuli o malom Aljoši. Međutim, on nije dugo živeo, ni godinu dana. U jesen te godine sahranjen je u Ugodskom zavodu. Cela porodica Žukov je veoma tugovala za Aljošom i često mu odlazila na grob.
Te iste godine snašla ih je i druga nevolja. Srušio se oronuli krov njihove kuće. Morali su da pređu u šupu i da tamo nastave život. Otac je napravio malu peć za kuvanje dok se ostatak porodice navikavao na novi dom. Posle izvesnog vremena otac je ipak uspeo da kupi malo građe na otplatu. Susedi su ima pomogli oko prevoza građe, tako da je nova kuća bila gotova do novembra. Pokrili su je slamom.
Nastavili su teško da žive. U jesen 1903. morao je Žukov da pođe u školu. Trebalo je da pohađa parohijsku školu u selu Veličkovu, udaljenu kilometar i po od svog sela.
Često mu se dešavalo da ga otac žestoko istuče zahtevajući da ga moli za oproštaj. Ali je on bio veoma tvrdoglav i jogunast tako da nikada nije molio za milost ma kolike batine dobijao. Jednom prilikom je dobio tolike batine da je pobegao od kuće i tri dana se skrivao u suedovom konopljištu. Osim sestre niko nije znao gde je. Ona mu je donosila hranu. Slučajno ga je otkrila susetka i odvela kući. Od oca je dobio dopunsku porciju batina, ali se on zatim sažalio i oprostio mu.
Kada je napunio osam godina otac mu je rekao: „E, pa Jegore, ti si već veliki; osma ti je godina, vreme je da se latiš posla. U tvojim godinama radio sam kao odrastao. Uzmi grabulje i sutra ćemo krenuti na kosidbu; razbacivaćeš sa sestrom seno, sušićeš ga i sakupljati u plastove“. Žukov se osetio ponosnim što će konačno postati koristan porodici. Radio je veoma marljivo i voleo da čuje pohvalu od starijih. Ali sobzirom da je još uvek bio mali, na rukama su mu se ubrzo pojavili žuljevi. Bilo ga je sramota da to prizna pa je trpeo velike bolove.
1906. je završio parohijsku školu. Sve razrede sa odličnim uspehom i dobio je pohvalnicu. Povodom uspešnog završetka školovanja od oca je dobio nove čizme, a od majke novu košulju.
U jesen je napunio 10 godina. Znao je da je to njegova poslednja jesen u roditeljskoj kući. Proći će zima, a zatim treba ići u svet. Zimi kad nije bio zauzet domaćim poslovima, najčešće je išao u ribolov ili se klizao klizaljkama, koje je sam napravio, po ledu na reci Ogubljanki, ili se spuštao skijama sa Mihajljevskih brda.
U leto 1907. godine primljen je na krznarski zanat kod svog ujaka, majčinog brata. Morao je da otpuje u Moskvu. Spremanje nije dugo trajalo. Majka je spakovala u zavežljaj par rubalja, nešto stvari i malo hrane. Pošto su se pomolili Bogu, seli su po starom ruskom običaju na klupu ispred kuće: “E, pa zbogom sine!“, rekla je majka i gorko zaplakala.
U Moskvi je u radnji svog ujaka radio kao šegrt. Ustajalo se ujutro u 6:00 a odlazilo na spavanje u 11:00 uveče. Spavao je, zajedno sa ostalim šegrtima, u samoj radionici na patosu, a kada je bilo hladno u drvenim ležaljkama u hodniku.Svake subote išli su na večernju, a nedeljom na jutrenje i na popodnevnu službu. U početku se dosta teško navikavao na nove uslove, tugovao je za kućom, mislio je da više nikada neće videti majku, oca, sestru i drugove.
Prolazilo je vreme. Žukov je prilično dobro savladao početni kurs krznarskog zanata. Već je napunio 13 godina. Bez obzira na veliku preopterećenost poslom, uspevao je da nađe vremena da čita i da uči. Najviše je voleo da čita avanturističke romane među kojima se najviše isticale „Avanture Šerloka Holmsa“ od Konana Dojla. Voleo je takođe da proučava ruski jezik, matematiku, geografiju … Odlučio je da se upiše na večernji opšteobrazovni kurs, koji je pružao obrazovanje u rangu građanske škole.
Godine 1911. je najzad dobio dozvolu da otputuje u svoje selo. Iz sela je otišao kao dete, a vratio se kao „odrastao“ čovek. Bila mu je petnesta godina. Na železničkoj stanici dočekala ga je majka. Dugo je plakala, stiskala ga je rukama i stalno ponavljala: „Mili moj! Sine! Mislila sam da ću umreti i da te više neću videti!“ Otac i sestra su ga pozdravili ispred kuće. Međutim, nije bilo vremena za odmor. Već sutradan krenuo je na kosidbu.
Krajem 1911. Žukov je završio sa šegrtovanjem. Odlučio je da ostane kod ujaka na poslu kao mlađi majstor (kalfa).
U tom periodu od 1910. do 1912. godine primetno su oživela revolucionarna raspoloženja. Sve češće su izbijali štrajkovi u Moskvi, Petrogradu i drugim industrijskim rejonima. Učestali su zborovi i štrajkovi studenata. U selu je oskudica došla do krajnjih granica zbog gladi koja je nastupila 1911. godine.
U julu 1915. godine u armiju je pre roka pozvano njegovo godište. Dobio je dozvolu od ujaka da otputuje u selo i da pomogne svojima oko žetve, a zatim se javio na odsluženje vojnog roka.
PRVI SVETSKI RAT
Regrutovan je u gradu Malojaroslavcu, 7. avgusta 1915. godine. Dobio je konjicu i bilo mu je veoma drago što će služiti u tom rodu vojske.
Prva jedinica mu je bila 189. rezervni pešadijski bataljon. Tu je trebalo da se formira komanda 5. rezervnog konjičkog puka. Počela je strojeva obuka koja nije bila ni malo laka. Dani su prolazili jedan za drugim.
U septembru 1915. cela jedinica je premeštena u Ukrajinu, u 5. rezervni konjički puk. Služba u konjici mu je bila mnogo interesantnija nego u pešadiji, ali i znatno teža. Osim opšte obuke, dodata je još i obuka jahanja, rukovanja hladnim oružjem i trokratno čišćenje konja. Trebalo je ustajati, ne u 6:00, kao u pešadiji, već u 5 stati. Takođe je trebalo legati sat kasnije.
U proleće 1916. obuka se privodila kraju. Saopšteno im je da će uskoro biti poslati na front. Iz redova najobučenijih vojnika odabrano je 30 ljudi koji su trebali da završe podoficirski kurs. Među njima se našao i Žukov. Iako je želeo da se što pre nađe na frontu, na insistiranje svog komandira voda, Žukov je ipak odlučio da ode na kurs za podoficire.
Evo kako je Žukov kasnije opisivao podoficirski kur u staroj ruskoj armiji: „Kada danas ocenjujem kurseve za podoficire u staroj armiji, moram reći da je obuka u njima, uopšte uzev, bila dobra, a naročito se to odnosi na strojevu obuku. Svaki svršeni polaznik savršeno je vladao jahačkom veštinom, oružjem i metodikom obučavanja vojnika. Nije ni malo slučajno što su mnogi podoficiri stare armije postali posle oktobarske revolucije kvalifikovane visoke starešine Crvene armije“.
Avgusta meseca završava se kurs, i Žukov dobija prekomandu u rejon grada Kamenjec-Podoljski gde ostavruje svoje „vatreno krštenje“ i to tako što je jedan nemački avion napao železničku stanicu, na koju je Žukov upravo doputovao, izbacio nekoliko bombi i pri tom napadu ubio jednog vojnika a ranio pet konja.
Početkom septembra Žukov se nalazio u Bistričkom planinsko-šumovitom rejonu gde je njegova divizija uzimala neposredno učešće u borbama, uglavnom u pešadijskom stroju, pošto terenski uslovi nisu dozvoljavali konjičke juriše.
Sve češće su počele da stižu uznemirujuće vesti. Ruske trupe su trpele velike gubitke. Ofanziva je izgubila dah i front se stabilizovao.
U oktobru 1916. godine nije imao sreće. Patrola u kojoj se nalazio naletela je na minu pri čemu su dva vojnika teško povređena, dok je Žukova talas izbacio iz sedla. Došao je svesti tek posle 24 časa. Zbog teške kontuzije evakuisan je u Harkov, gde se nalazio na lečenju sve do decembra meseca.
Po izlasku iz bolnice dobio je raspored u marševski eskadron u selu Lageri. U to vreme on je već imao dva krsta sv. Đorđa na grudima. Jedan je zaradio tako što je zarobio nemačkog oficira, a drugi je dobio jer je bio teško ranjen.
Po izbijanju revolucije 1917. godine, Žukov se svrstao na stranu boljševika. Decembra 1917. i januara 1918. godine nalazio se u rodnom selu kod oca i majke. Zbog bolesti, svoju želju da se bori u redovima Crvene armije, ostvaro je tek avgusta meseca 1918. godine kada je stupio u 4. konjički puk Prve moskovske konjičke divizije.
UČEŠĆE U GRAĐANSKOM RATU
Njegova Prva moskovska konjička divizija nalazila se pod komandom M.V.Frunzea. Bila je stacionirana na Uralu i iščekivala početak borbi protiv belih kozaka. Prvi okršaj sa belim kozacima imao je na prilazu stanice Šipovo. Beli su se uporno branili, čas napuštajući, čas ponovo povraćajući svoje položaje.
Naročito žestoke borbe rasplamsale su se početkom juna 1919. godine. Jedinice Crvene armije su lagano napredovale prema Uraljsku i posle ogorčenih borbi uspele da zauzmu ovaj grad proteravši Kolčakove bele kozake daleko na istok. Za vreme borbi oko Urljska Žukov je imao zadovoljstvo da sretne Mihaila Vasiljeviča Frunzea, koji se jedno kraće vreme zadržao u razgovoru sa vojnicima puka u kome je služio Žukov.
U septembru se rasplamsale žestoke borbe za Caricin. U bitkama oko Zaplavnog i Ahtube Žukov je vodio borbe prsa u prsa protiv belogardejskih kalmičkih jedinica i bio ranjen parčićima ručne bombe. Ti parčići su duboko prodreli u levu nogu i levu slabinu. Bio je evakuisan u bolnicu. Iz bolnice je izašao krajnje iscrpljen dobivši jednomesečno odustvo za oporavak. Odustvo je proveo u selu kod roditelja.
Odsustvo je brzo prošlo. Sobzirom da je još uvek bio slab, poslat je u grad Tver, u rezervni bataljon. Zatim je upućen na kurs za crveni starešinski kadar. Prvi konjički kurs na koji je bio upućen bio je u gradu Rjzanju, januara meseca 1920. godine. Na kurseve su uglavnom slati konjanici koji su se istakli u borbama.
Sredinom jula pitomci su hitno ukrcani u transporte i upućeni u pravcu Moskve. U Moskvi im je saopšteno da se pitomci svih kurseva slivaju u kombinovanu brigadu i upućuju na front u borbu protiv generala Vrangela. Dobili su oružje i neophodnu opremu.
U avgustu je njegov kombinovani puk bio skoncentrisan u Krasnodaru, odakle je krenuo protiv Vrangelovih trupa. Tog meseca Žukov je prvo učestvovao u borbama protiv jedinica generala Ulagaja, a zatim protiv jedinica Fostikova i Križanovskog. Crvena armija je uspešno razbila neprijateljske jedinicie, ali su ipak ostaci poraženih belih armija uspeli da pobegnu pod zaštitom menjševičke vlade Gruzije.
Žukov je proizveden u oficira u gradu Armaviru, u kome se u to vreme nalazio štab 9. armije. Dobio je prekomandu u 1. konjički puk, kojim je komandovao stari donski kozak Andrejev. Pošto se javio u štab i podneo dokumenta na uvid, preuzeo je komandu 2. voda. Nekoliko dana kasnije učestvovao je sa svojim vodom u čišćenju terena od zaostalih belih jedinica.
Uskoro je bio postavljen za komadanta 2. eskadrona 1. konjičkog puka. Krajem decembra 1920. cela brigada je bila prebačena u voronješku guberniju da bi učestvovala u likvidaciji kulačkog ustanka. U toku jedne borbe, prsa u prsa, umalo nije poginuo. Neprijateljski karabin je pogodio konja ispod njega. Padajući konj ga je pritisnuo na zemlju, i Žukov bi bio neminovno isečen sabljom da ga nije spasio saborac Nočevka, koji je stigao u zadnji čas. Snažnim udarcem sablje Nočevka je ubio neprijateljskog vojnika. Do kraja leta 1921. završene su borbe u ovoj guberniji.
IZGRADNjA NOVE ARMIJE
Posle pobede u građanskom ratu, nova Sovjetska Republika je imala zadatak da stvori novu armiju. Krajem 1924. godine brojno stanje oružanih snaga smanjeno je demobilizacijom sa pet i po miliona na 562 hiljade ljudi.
Od juna 1922. do marta 1923. godine Žukov se nalazio na dužnosti komadanta eskadrona 38. konjičkog puka, a zatim je unapređen za zamenika komadanta 40. konjičkog puka 7. Samarske konjičke divizije, a nedugo zatim i za komadanta 39. Buzulukskog konjičkog puka. Komandu nad pukom preuzima aprila meseca 1923. godine.
Krajem jula 1924. dobija naređenje da se javi u Visoku konjičku školu u Lenjingradu, kako bi upotpunio svoje vojno znanje. Počeo je da se sprema za prijemne ispite koje je sa lakoćom položio. U to vreme na kurs su stupili i K.K. Rokosovski, I.H. Bagramjan, A.I. Jerjomenko i mnogi drugi, kasnije mnogo poznatiji komadanti jedinica na Istočnom frontu.To je Žukovu bio prvi dolazak u Lenjingrad.
Školovanje je završeno ujesen 1925. godine. Po povratku u svoju jedincu, u Minsk, dobio je kratkotrajno odsustvo. Otputovao je u selo da se vidi sa sestrom i majkom. Sestra je već imala dvoje dece sa kojima se Žukov veoma brzo sprijateljio.
Krajem 1930. godine Žukov je u svojoj jedinici dobio obaveštenje da je postavljen na položaj pomoćnika inspektora konjice Crvene armije. Uskoro je sa ženom i dvogodišnjom ćerkom Erom otputovao u Moskvu.
Sa mesta pomoćnika inspektora konjice Crvene armije, Žukov je 1931. postavljen za komadanta 4. konjičke divizije koja je bila stacionirana u Belorusiji. Više od četiri godine Žukov se nalazio na mestu komadanta 4. konjičke divizije i u toku tih godina imao je samo jednu misao; učiniti sve da poverena mu divivizija postane najbolja u redovima Crvene armije. Obuci divizije poklonio je veliku pažnju. Uložio je mnogo snage, energije i rada da bi postigao zacrtani cilj. Na mnogim vojnim manevrima, u beloruskom vojnom okrugu, na kojima je učestvovao sa svojom divizijom izlazio je kao „pobednik“.
KOMANDOVANjE KORPUSOM
Naređenjem narodnog komesara odbrane, naimenovan je 1937. godine na položaj komadanta 3. konjičkog korpusa, na čijem se čelu zadržao samo sedam meseci, posle čega je prekomandovan na položaj komadanta 6. kozačkog korpusa u čijem sastavu se nalazila bivša Žukova jedinica, 4. konjička divizija.
U toku 1938. godine ratna obuka trupa izvođena je uglavnom normalno, i kraj te godine jedinice 6. kozačkog korpusa su dočekale sa dobrim ocenama. Krajem 1938. godine Žukov dobija predlog da pređe na novu dužnost. Trebalo je da postane zamenik komadanta beloruskog vojnog okruga. Nije želeo da ode iz korpusa na koji se već bio navikao, ali je ipak na kraju dao svoj pristanak za novu dužnost.
Oprostivši se sa starešinama i političkim radnicima divizija i ostalih jedinica korpusa, otputovao je za Smolensk, gde se u to vreme nalazio štab beloruskog vojnog okruga. Komadant okruga bio je M.P. Kovaljov.
RAT NA HALHIN-GOLU
Krajem maja 1939. godine izvođene su vojne vežbe u rejonu Minska kada je Žukov iznenada dobio naređenje da se javi u Moskvu. Prvim vozom je otputovao i javio se, izjutra 2. juna, narodnom komesaru odbrane K.J. Vorošilovu. Od Vorošilova je Žukov dobio obaveštenje da se Japan sprema da prodre na teritoriju Mongolije, i da je Žukov postavljen za komadanta sovjetskih trupa na mongolskoj granici.
Sutradan u 16:00, sa grupom oficira, Žukov se uputio u pravcu Mongolije. Po dolasku u u štab sovjetske vojske dobio je informaciju da japanska avijacija prodire duboko u vazdušni prostor Mongolije pri čemu napada sovjetska vozila i sovjetske vojne položaje.
Izjutra 5. juna stigao je u štab 57. samostalnog korpusa. S obzirom da u štabu korpusa nije mogao da dobije detaljnije podatke, Žukov je odlučio da lično obiđe liniju fronta i da se upozna sa situacijom. Sve je pokazivalo da se ne radi o pograničnom konfliktu, već o tome da se Japanci spremaju za nova osvajanja na Dalekom istoku.
Vrativši se na komandno mesto, Žukov je podneo izveštaj narodnom komesaru odbrane u kome se kaže, da u slučaju japanskog napada 57. samostalni korpus u Mongolskoj NR neće imati dovoljno snage da zaustavi napadače. Žukov je zbog toga zatražio da mu se kao pojačanje pošalju najmanje tri streljačke divizije, jedna oklopna brigada, kao i da se pojačaju vazduhoplovne snage.
Već 22. juna došlo je do prvih masovnih borbi između japanskih i sovjetskih lovaca pri čemu su Japanci izvukli deblji kraj. U vazdušnim bitkama od 22 – 26. juna Japanci su izgubili 64 aviona.
I pored osetnih gubitaka, Japanci su odlučili da nastave sa ofanizivom, tako da su u rejonu reke Halhin-Gol koncentrisali svoje trupe spremajući se za operaciju pod nazivom „Drugi period namonhanskog incidenta“. Japanska armija je toliko bila sigurna u pobedu da je čak u rejon borbenih dejstava pozvla neke inostrane dopisnike i vojne atašee da prate njene pobedničke akcije.
Koristeći nadmoćnost svojih snaga, Japanci su pre zore 3. jula zaposeli planinu Bain-Cagan i okolni teren. Jedinice 6. mongolske konjičke divizije povukle su se na severozapadni sektor planine Bain-Cagan. Pretilo je da japanske trupe udare u pozadinu glavnine sovjetskih jedinica. Zbog toga su sve rezervne sovjetske jedinice dobile zadatak da krenu u pravcu planine Bain-Cagan i tamo napadnu neprijatelja.
Borbe su nastavljene i u toku noći 4. jula, i tek oko 3 sata izjutra 5. jula protivnički otpor je bio definitivno slomljen i japanske trupe su krenule žurno da odstupaju prema prelazu preko reke. Ali prelaz su digli u vazduh njihovi inženjerci bojeći se prodora sovjetskih tenkova. Japanci su počeli sa punom opremom da skaču pravo u vodu, a nemali broj se udavio na oči sovjetskih vojnika. Bitka je završena potpunim porazom japanske armije.
Međutim, na istočnoj obali reke Halhin-Gol bitka je nastavljena nesmanjenom žestinom. Jedan pešadijski puk japanske armije napao je, uz podršku 22 bombardera, 22. mongolski konjički puk, zauzevši pri tom napadu Boljšije Peski. To se sve odigralo 12. avgusta.
Komanda sovjetsko-mongolskih trupa brižljivo je pripremala ofanzivu za 20. avgust. Za njeno sprovođenje iz SSSR-a brzo su prebačene nove sovjetske jedinice koje su sačinjavale dve streljačke divizije, jedna tenkovska brigada, dva artiljerijska puka i druge jedinice. Pojačana je i bombarderska i lovačka avijacija.
Koncentracija trupa i njihovo dovođenje na položaje bili su previđeni za 19. i 20. avgust. Bila je nedelja. Vreme je bilo tiho i toplo. U 5:45 sovjtska artiljerija je otvorila iznenadnu vatru na protivavionske mitraljeze i topove protivnika. Zatim je udar na japanske položaje izvršila avijacija.
Tačno u 8:45, dok je sovjetska avijacija još uvek bombardovala japanske položaje, u vazduhu se izvile crvene rakete, signal da kopnene jedinice krenu u napad. Razbivši bočne grupacije neprijatelja, sovjetske oklopne i mehanizovane jedinice završile su 26. avgusta opkoljavanje kompletne Šeste japanske armije. Zatim se krenulo u razbijanje na manje delove i uništenje opkoljene neprijateljske grupacije. 30.avgusta 1939. godine potpuno je uništena 6. japanska armija.
Početkom maja 1940. Žukov dobija naređenje da se javi u Narodni komeserijat, da bi bio naimenovan na drugu dužnost. Po povratku u Moskvu biva unapređen u čin generala armije. Nekoliko dana kasnije, na prijemu kod J.V. Staljina, saznaje da je postavljen za komadanta Kijevskog vojnog okruga.
KOMANDOVANjE KIJEVSKIM VOJNIM OKRUGOM
U to vreme načelnik štaba kijevskog vojnog okruga bio je general-potpukovnik M.A. Purkajev. To je bio iskusan general koji je svestrano poznavao svoj posao, čovek visoke kulture i štabni oficir velikog kalibra. Komadant artiljerije okruga bio je general N.D. Jakovljev. Dvema armijama su komandovali generali I.N. Muzičenko i F.J. Kostenko s kojima je Žukov još radio u 4. donskoj kozačkoj diviziji. Načelnik operativnog odeljenja Štaba kijevskog vojnog okruga bio je pukovnik P.N. Rubcov koga je uskoro zamenio pukovnik Ivan Hristiforovič Bagramjan.
U toku leta i jeseni 1940. godine u trupama kijevskog vojnog okruga vršena je naporna ratna obuka. Usvajano je taktičko iskustvo koje je Crvena armija stekla u ratu protiv Finske i u borbama protiv Japanaca u rejonu reke Halhin-Gol. U to vreme drugi svetski rat je već bio u jeku.
Evo ukratko kako je izgledala organizacija kopnene vojske Crvene armije. Streljačka pešadijska divizija je u svom sastavu imala 3 streljačka puka i 2 artiljerijska puka. Brojno stanje divizije u ratu, po planu, bi trebalo da dostigne 19 hiljada ljudi. Korpus se sastoji od 3 divizije i raspolaže sopstvenom artiljerijom – 2 puka. Armije u svom sastavu imaju različit broj korpusa, od 5 do 8. One raspolažu sopstvenom avijacijom, artiljerijom i tenkovima.
S okončanjem zimskog rata sa Finskom, sprovedena je reorganizacija u Crvenoj armiji. Između ostalog, ponovno su uvedeni činovi generala i admirala. Tada je Žukovu dodeljen čin generala. U to se doba Žukov ohrabrio te se počeo pojavljivati u sovjetskim medijima. Napadao je dotadašnji sistem političkih komesara u vojnim jednicama; suprostavio se sistemu koji dopušta predstavniku komunističke stranke da neprestano nadzire vojne komadante, da preinačuje njegove naredbe i da ulaže veto. Optuživao je više oficire da loše obučavaju niže oficire; zalagao se za pomnije proučavanje vojne istorije te je upozoravao da se trebati pripremiti na moguće trikove koje bi mogla doneti tada kompleksna svetska pozornica. Pri tome je mislio na Nemačku. I pored toga njegova karijera je i dalje bila u usponu. U junu 1940. Žukovljeve trupe ušle su u Besarbiju i Severnu Bukovinu (Rumunija). Za taj uspeh je nagrađen – postao je delegat u Vrhovnom sovjetu Sovjetskog Saveza.
Žukov se nije dugo zadržao na mestu komadanta Kijevskog vojnog okruga. Početkom 1941. godine dobio je naređenje lično od Staljina da preda dužnost komadanta i da se javi u Moskvu na mesto načelnika generalštaba Crvene armije. Žukovu se nije dopalo novo naimenovanje. Zavoleo je Ukrajninu a posebno grad Kijev. 31. januara 1941. otputovao je iz Kijeva za Moskvu, a već sutradan je stupio na novu dužnost načelnika Generalštaba, primivši dužnost od K.A. Mercekova.
UOČI VELIKOG OTADžBINSKOG RATA
Čitav februar protekao je u brižljivom izvršavanju poslova koji su se nalazili u nadležnosti Generalštaba. Radio je često i po 15 – 16 sati dnevno, često ostajući da prenoći u službenom kabinetu. Industrija Sovjetskog saveza još uvek je bila u razvoju što je zadavalo velike muke vrhu Crvene armije u naoružavanju vojske.
Polako su počele da stižu vesti o gomilanju nemačkih trupa na zapadnim granicama SSSR-a i u Finskoj.
13. juna 1941. u prisustvu generala Žukova, S.K.Timošenko je telefonirao Staljinu i zatražio dozvolu da izda nalog za stavljanje trupa pograničnih oblasti u stanje bojne gotovosti. “Porazmislićemo o tome”, odgovorio je Staljin. Sutradan su Žukov i Timošenko bili ponovo kod Staljina i raportirali mu o nemirnoj situaciji u pograničnim oblastima.”Vi predlažete da izvršimo mobilizaciju u zemlji i da sad odmah pokrenemo trupe prema zapadnim granicama? Pa to je rat! Da li vas dvojca to shvatate, ili ne!?” Iz Kremlja je Žukov otišao u teškom raspoloženju.
Uveče 21. juna Žukov je dobio telefonski poziv od načelnika štaba Kijevskog vojnog okruga, general-potpukovnika M.A.Purkajeva koji ga je izvestio da je na teritoriju SSSR-a prebegao jedan nemački narednik koji tvrde da će nemačke trupe zauzeti polazne položaje 22. juna izjutra. Staljin je bio odmah obavešten o ovom događaju.
Iako su sovjetski generali zahtevali da se trupe stave u stanje borbene pripravnosti, Staljin je i dalje oklevao, verovao je da su to samo provokacije kako bi se iscenirao rat između Sovjetskog Saveza i Nemčke, nosio se mislima da je još uvek moguće rešiti novonastalu situaciju mirnim putem.
ŽUKOV U RATU
Posle nemačke invazije na Sovjetski Savez u junu 1941, Žukov je poslat u Lenjingrad da organizujue odbranu grada. Zaustavlja nemačko napredovanje ka južnoj periferiji grada u jesen 1941.
U oktobru 1941, kada su se Nemci približili Moskvi, Žukov zamenjuje generala Timošenka na dužnosti komandanta i biva zadužen da upravlja odbranom Moskve. Uspešna sovjetska protivofanziva 1941. naterala je Nemce da se povuku, van domašaja sovjetske prestonice. Žukovljevi podvizi u zaključivanju neprijatevih poteza se smatraju jednim od njegovih najvećih dostignuća.
U 1942. Žukov je postao zamenik vrhovnog komandanta i poslat na jugozapadni front da bi komandovao odbranom Staljingrada. Pod sveobuhvatnom komandom Vasiljevskog, nadgledao je opkoljavanje i zarobljavanje nemačke šeste armije godine 1943. po ceni od oko milion mrtvih.Tokom staljingradskih operacija Žukov je proveo najveći deo vremena u bezuspešnim napadima na pravcu Ržev-Vjazma, poznata kao “Rževska klanica”, bez obzira na činjenice, proglasio je pobedu kod Staljingrada kao svoju, što je nateralo Staljina da potpiše objavu o Žukovljevom nepropisnom ponašanju: “Suprotno Žukovljevim tvrdnjama, on nema nikakve veze sa planom likvidacije grupe nemačkih trupa kod Staljingrada; poznato je da je plan razvijan i pokrenut u jesen 1942, dok je Žukov bio na drugom frontu, daleko od Staljingrada”.
U januaru 1943. organizovao je prvi proboj nemačke blokade Lenjingrada. Osamnaestog januara, na dan proboja blokade, Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, dodeljeno mu je zvanje maršala Sovjetskog Saveza. Sledeći neuspeh maršala Vorošilova, uspešno je uništio opsadu Lenjingrada u januaru 1944.
Žukov je predvodio sovjetsku ofanzivu 1944. i konačni napad na Nemačku u 1945. kao i okupaciju Berlina u aprilu. Postao je prvi komandant sovjetske okupacione zone u Nemačkoj. Kao najčuveniji sovjetski vojni komandant u Velikom otadžbinskom ratu, Žukov je vršio inspekciju Pobedničke parade na Crvenom trgu u Moskvi godine 1945.
Žukov je zatim komandovao operacijom Avgustovska oluja, u kampanji protiv Japana pred kraj drugog svetskog rata.
POSLERATNA KARIJERA
Posle nemačke kapitulacije Žukov je postavljen za vrhovnog komadanta sovjetskih okupacionih snaga u Nemačkoj. Nekoliko nedelja kasnije imenovan je i sovjetskim članom Savezničkog kontrolonog veća. Na tim je dužnostima ostao do 10. aprila 1946. kada je napustio Berlin kako bi preuzeo dužnost komadanta svih sovjetskih kopnenih snaga.
Ratni vođa i heroj naročito popularan u vojsci, Žukov je predstavljao najozbiljniju potencijalnu pretnju Staljinovoj diktaturi. Ali u julu iste godine partijski list “Pravda” iznenada je objavioa vest da je Žukov premešten u Vojni okrug Odese, relativno nevažan položaj. Nešto kasnije premešten je na još nevažnije mesto – komadanta Uralskog vojnog okruga.
Ali, posle Staljinove smrti, Žukov biva vraćen u milost i postaje zamenik ministra odbrane (1953), zatim ministar odbrane.
Nakon Staljinove smrti Žukov staje na stranu antistaljinističke struje i lično hapsi šefa tajne policije Beriju kada je ovaj pokošao da dođe na Staljinovo mesto. No, nakon novog raskola u kojoj su na jednoj strani bili Hruščov i Buglanjin, a na drugoj Maljenkov, Žukov staje na stranu prvih. I to zato što su oni podupirali veće izdatke za tešku industriju i odbranu, dok je Maljenkov bio za veću proizvodnju potrošnih dobara. Stoga je u martu 1956. postao ministar odbrane.
Žukov, kao sovjetski ministar odbrane, je odgovoran za invaziju na Mađarsku u oktobru 1956. On je to od Hruščova i zahtevao.
I pored svega, 3. novembra je optužen za narušavanje “lenjinskih principa”, pokušaja da ograniči rad partijskih organizacija u oružanim snagama i nastojanjem da ukloni rukovodeću ulogu i kontrolu komunističke stranke nad vojskom.
Godine 1957. Žukov je podržao Hruščova u borbi protiv konzervativnih struja unutar partije, takozvana “antipartijska grupa” koju je predvodio Vjačeslav Molotov. Žukovljev govor na plenumu Centralnog komiteta je bio veoma značajan – direktno optužujući neostaljiniste za njihovo saučesništvo u Staljinovim zločinima.
U junu iste godine postao je punopravni član Prezidijuma Centralnog Komiteta komunističke partije. Imao je, međutim, značajne političke nesuglasice sa Hruščovim po pitanjima vojne politike. Hruščov je smanjivao broj konvencionalnih snaga i mornarice, i u isto vreme razvijao strateško nuklearno naoružanje kao primarnu silu koja je trebala da odvrati neprijatelje od sukoba sa Sovjetskim Savezom, stoga oslobađajući ljudstvo i resurse koji su mogli služiti razvoju civilne ekonomije.
Žukov je podržao interese vojske i usprotivio se Hruščovljevoj politici. Hruščov, da bi demonstrirao dominaciju partije nad vojskom, smenio je Žukova sa ministarske dužnosti i protero ga iz Centralnog komiteta (oktobra 1957). U svojim memoarima, Hruščov tvrdi da je verovao da Žukov planira državni udar protiv njega i optužuje Žukova za ovo kao osnovu za isterivanje na sastanku Centralnog komiteta.
Krajem leta 1961, kada je berlinska kriza bila na vrhuncu, Hruščov je od Žukova zatražio da se vrati u aktivnu službu, ali je ovaj to odbio. Stari ratnik delomično paralizovan, mirno je živeo u svojoj seoskoj kući nedaleko Moskve. Njegova druga supruga – Galina, mlađa od njega oko 25 godina, po zanimanju lekarka, s ljubavlju se brinula o svom mužu. Njihova kćerka Maša kao i njegove dve kćerke iz prvog braka Ela i Era, bile su radost straome ocu.
Posle Hruščovljeve smene u oktobru 1964. novo rukovodstvo Leonida Brežnjeva i Alekseja Kosigina vraća Žukova u milost, ali ne i na vlast. Ostao je popularna ličnost u Sovjetskom Savezu sve do smrti, 18. aprila 1974. Sahranjen je sa svim vojnim počastima.
ODLIKOVANjA
Žukov je nosilac brojnih odlikovanja. Između ostalog, četiri puta je bio proglašen herojem Sovjetskog Saveza; pored njega, samo je još Leonid Brežnjev bio četiri puta heroj. Žukov je jedan od tri nosioca dupla Ordena Pobede. Za zasluge u toku Staljingradske operacije dobio je Orden Suvorova prvog reda. Žukov je između ostaloga odlikovan i američkom Legijom za zasluge.
Written by perhan
We are Creative Blogger Theme Wavers which provides user friendly, effective and easy to use themes. Each support has free and providing HD support screen casting.
0 komentari:
Objavi komentar