Kraljevina Jugoslavija u II svetskom ratu - vojska

Jugoslovensko vojno i političko rukovodstvo ušlo je u drugi svetski rat a da nije realno sagledalo kakv će biti rat u kojem može da se nađe Jugoslavija. Zato i nije moglo da odabere ratnu doktrinu koja bi odgovarala potrebama odbrane zemlje. Dominirala su, uglavnom, stara gledišta iz perioda prvog svetskog rata na osnovu kojih je srpska vojska u početku rata postigla velike pobede na Ceru i Kolubari. Takva shvatanja su godinama preovladavala u teoriji i praksi. Sve vojne igre i vojni zadaci rešavani su pod uticajem takvih shvatanja. Nije se vodilo računa da su se uslovi ratovanja bitno izmenili, da je oružana moć znatno ojačala, a brzina napada povećala. Bilo je izolovanih pojedinaca koji su se zalagali za savremenu koncepciju vođenja rata, ali su takva shvatanja, ipak, ostala usamljena i nisu prihvaćena.

Usvojena je „Ofanzivna doktrina manevra“ koja se, uglavnom, zasnivala na iskustvima iz balkanskih i prvog svetskog rata. Prihvatanje takvih „romantičarskih“ pogleda na rat trebalo je da pripremi oružane snage za „bezuslovnu ofanzivu“, a dominirala je koncepcija „strategijskog dočeka i protivofanzive“ iz prvog svetskog rata.
U ratnim pravilima Jugoslovenske vojske govorilo se samo o frontalnom ratu kao jedinom obliku oružane borbe. Svi drugi oblici suprotstavljanja nisu uzimani u obzir. Isključiva orijentacija na frontalni rat sa nadmoćnijim protivnikom nije bila razumna kada se ima u vidu krajnje nepovoljan kvantitativni i kvalitativni odnos snaga i vojnopolitički položaj Jugoslavije. To se potvrdilo odmah, još u prvim danima rata. Govorilo se o četovanju u pozadini neprijatelja, formirana je Četnička (jurišna) komanda i šest četničkih (jurišnih) bataljona, ali ni te snage nisu stupile u akciju, jer su bile zahvaćene opštim rasulom vojske.
U „Opštoj ratnoj službi“ iz 1937. godine, uopšte nije realno ocenjen niti je došao do jačeg izražaja razvoj mehanizovanih i oklopnih sredstava i avijacije. Tek u „Uputstvu za upotrebu oklopnih jedinica i odbranu od oklopnih kola“ iz 1938. godine izneta su gledišta o protivtenkovskoj borbi. Prema „Uputstvu“, odbrana je trebala da se zasniva na širokoj primeni prirodnih i veštačkih prepreka i upotrebi artiljerije. Ali ova gledišta su veoma slabo razmatrana u vojnim školama, a još slabije su došla do izražaja na terenu. I dalje je Generalštab sprovodio zastarelu doktrinu pešadije i artiljerije za osvajanje. Nikakvi zaključci nisu izvedeni ni iz slabe efikasnosti protivtenkovskih topova 20 – 47 mm, kojih je bilo najviše u naoružanju, a u Francuskoj su upravo ovi topovi podbacili jer nisu mogli da probiju oklop nemačkih tenkova.
Bilo je, osim toga, i veoma očigledno da prihvaćenu „doktrinu manevra“ ne može da izvede vojska čije kopnene jedinice nisu mogle da pređu dnevno ni 20 km, dakle onoliko koliko su nemačke oklopne jedinice prelazile na čas. Iako se u vojnim krugovima govorilo o potrebi formiranja oklopnih i mehanizivanih divizija, Jugoslavija je, zbog nedostatka finansijskih sredstava, a i drugih razloga, dočekala rat bez ijedne veće oklopne jedinice, sa svega dva tenkovska bataljona i 110 zastarelih tenkova.
Pogrešno je bio rešen i strategijski raspored snaga kojim je trebao da se zaustavi napad neprijatelja. Iako se znalo da Nemačka u prvi strategijski ešalon obično grupiše glavne snage i sredstva, planira i vodi kratkotrajan rat i traži brza rešenja u početku rata, bio je predviđen kordonski raspored snaga i odbrana svih granica Jugoslavije trupama razbacanim na oko 3000 km dugačkom graničnom frontu. Ni iz rata u Poljskoj i Francuskoj jugoslovensko vojno rukovodstvo nije umelo da izvuče zaključak o potrebi održavanja jedinica po dubini.
Ratni plan jugoslovenske vojske „R-41“ nastao je početkom 1941. kada su nemačke trupe ušle u Mađarsku i Rumuniju i pripremale se za ulazak u Bugarsku. Po tom planu je za odbranu jugoslovenskih granica bilo predviđeno 27 divizija ili sedam osmina snaga. Takvim rasporedom snaga trebalo je realizovati osnovnu ideju ratnog plana; usporavajuću odbranu na svim frontovima, osim prema Albaniji i Zadru, i povlačenje prema jugu, preko hiljadu kilometra, u Grčku, da bi se tamo u zajednici sa Grcima i eventualno sa drugim saveznicima, organizovao front radi pružanja otpora i nastavljanja rata. Pri tome je zanemarena velika pokretljivost nemačkih snaga, apsolutna nadmoć u vazduhu i vanredno povoljna operativna osnovica sa koje je neprijatelj svojim dejstvima mogao brzo sprečiti povlačenje jugoslovenske vojske prema Grčkoj.
Za razliku od tadašnjih modernih armija, koje su imale organizovane oružane snage u tri vida, Jugoslovenska vojska delila se na Vojsku i Ratnu mornaricu. Vojsku je činila pešadija, artiljerija, konjica, inženjerija i vazduhoplovstvo, i druge pomoćne jedinice. Imali su generalštabnu, ekonomsku, tehničku, sanitetsku, sudsku, svešteničku, veterinarsku i muzičku struku, i specijalne jedinice; graničare i žandarmeriju. Tenkovi su tretirani kao borbeno sredstvo koje pomaže napadu pešadije, a vazduhoplovstvo je izviđalo, vršilo zaštitu snaga i teritorije i napadalo neprijateljske objekte.
Radi lakšeg rukovođenja i komandovanja u ratu, državna teritorija je podeljena na vojišnu i pozadinsku teritoriju. To je, svakako, više odgovaralo situaciji iz prvog svetskog rata, a ne uslovima uoči drugog svetskog rata, kada je savremena vojna avijacija celu državnu teritoriju pretvarala u vojišnu. Prave pozadine zapravo i nije bilo. Ratno vazduhoplovstvo delilo se na operativno i armijsko. Kad je rat počeo u aprilu 1941. ono je imalo 459 aviona (125 lovaca, 173 bombardera, 161 izviđača), od čega je samo 265 bilo savremenih aviona, raspoređenih na 23 aerodroma.
Ratna mornarica je imala 32 ratna broda, ali većinom zastarelog tipa. Na Savi i Dunavu bila je rečna ratna flota, a pomorsko vazduhoplovstvo imalo je 150 hidroaviona. Pomorska obalska komanda imala je 14 obalskih artiljerijskih baterija sa 45 topova.
Prelaz Jugoslovenske vojske iz mirnodopskog u ratno stanje bio je vrlo složen i komplikovan. Bilo je zamišljeno da mobilizacija traje od tri do sedam dana. Kako je mobilizacija bila kasno obavljena, do početka nemačkog napada, nju su potpuno izvršili samo vazduhoplovstvo i neke druge jedinice. Bilo je predviđeno da se mobiliše oko 1 200 000 vojnika za operativnu i još 500 000 za rezervnu vojsku, kao i 900 000 grla stoke. Do kraja marta je, međutim, mobilisano samo 600 000 vojnika. Tako je nemački napad zatekao Jugoslaviju tek u početnoj fazi mobilizacije. To je izazvalo opštu pometnju već od samog početka rata.
Još od 1937. godine počelo je utvrđivanje jugoslovenske granice. Najpre je počelo na italijanskom graničnom frontu, a zatim od 1939. godine na granici prema Austriji, Mađarskoj i Albaniji, a tek 1940. godine prema Bugarskoj i Rumuniji i unutrašnjosti državne teritorije. Sve to, međutim, nije dalo neke vojne rezultate, jer su utvrđenja bila slaba i pored velikih finansijskih izdataka. Osim toga, utvrđenja i posadne jedinice bili su uglavnom opremljeni zastarelim oružjem, a pogotovo je broj protivtenkovskih topova bio nedovoljan. Na utvrđenjima je 1940. godine radilo preko 40 000 radničkih bataljona sa 60 000 ljudi.
Vojna industrija Kraljevine Jugoslavije nije bila dovoljno razvijena, posebno za proizvodnju topova, tenkova i motornih vozila. Sve je to trebalo nabavljati u inostranstvu, što je izbijanjem drugog svetskog rata postalo nemoguće. Vojska je bila naoružana i domaćim i stranim naoružanjm, što je stvaralo velike poteškoće oko njihovog nabavljanja, održavanja i opravke. Artiljerija, većinom zastarelih tipova, bila je tovarena i na stočnu zapregu. Postojalo je 149 vrsta oružja sa više od 300 vrsta municije. Vazduhoplovna industrija bila je tek u začetku ali je ipak bila u stanju da proizvodi i najsavremenije avione.

Materijalne rezerve za vođenje rata bile su nedovoljne. Pešadijske municije bilo je svega za 75 dana, a artiljerijske za 100 dana. Protivavionske baterije imale su municije za 7 dana borbe, a protivtenkovske jedinice samo 200 granata po oruđu. Nedostajalo je 1400 radio-stanica.
Viši starešinski kadar, većim delom, nije bio obučen za vođenje rata sa takvim protivnikom, a znatan broj generala bio je prestareo. Prema tome, vojska Kraljevine Jugoslavije nije ni u kom pogledu bila spremna za zadatke koji su se pred nju postavili u momentu kada su 6. aprila 1941. godine zemlju napale Nemačka, Italija i Mađarska.

By: perhan On 15:36

Continue Reading

Georgij Konstantinovič Žukov - Rusija Drugi svjetski rat - istorija

G.K. Žukov se rodio 19. novembra 1896. godine (po starom kalendaru) u selu Strelkovski, u blizini Moskve. Kada su mu se roditelji venčali, majka je imala 35, a otac 50 godina. Oboje su već ranije bili u braku i ovo im je bio drugi brak. Njegova majka, Ustinja Artemjevna, rodila se i odrasla u susednom selu Čornaja Grajz, u veoma siromašnoj porodici. Žukov je pamti kao veoma jaku ženu, koja je lako podizala i prenosila džakove žita teške i po 80 kilograma. Teška beda i očeva ništavna zarada od čizmarskog posla primoravale su majku da se bavi dodatnim poslom, prevozom robe. Međutim, i njena zarada je bila dosta skromna.
Kada je Žukov napunio pet godina, a njegova starija sestra već je bila u sedmoj, majka je rodila još jednog dečaka, koji je dobio ime Aleksej. Bio je vrlo mršav i svi su se bojali da neće preživeti. Dok je majka radila, Žukov i njegova starija sestra su se brinuli o malom Aljoši. Međutim, on nije dugo živeo, ni godinu dana. U jesen te godine sahranjen je u Ugodskom zavodu. Cela porodica Žukov je veoma tugovala za Aljošom i često mu odlazila na grob.
Te iste godine snašla ih je i druga nevolja. Srušio se oronuli krov njihove kuće. Morali su da pređu u šupu i da tamo nastave život. Otac je napravio malu peć za kuvanje dok se ostatak porodice navikavao na novi dom. Posle izvesnog vremena otac je ipak uspeo da kupi malo građe na otplatu. Susedi su ima pomogli oko prevoza građe, tako da je nova kuća bila gotova do novembra. Pokrili su je slamom.
Nastavili su teško da žive. U jesen 1903. morao je Žukov da pođe u školu. Trebalo je da pohađa parohijsku školu u selu Veličkovu, udaljenu kilometar i po od svog sela.
Često mu se dešavalo da ga otac žestoko istuče zahtevajući da ga moli za oproštaj. Ali je on bio veoma tvrdoglav i jogunast tako da nikada nije molio za milost ma kolike batine dobijao. Jednom prilikom je dobio tolike batine da je pobegao od kuće i tri dana se skrivao u suedovom konopljištu. Osim sestre niko nije znao gde je. Ona mu je donosila hranu. Slučajno ga je otkrila susetka i odvela kući. Od oca je dobio dopunsku porciju batina, ali se on zatim sažalio i oprostio mu.
Kada je napunio osam godina otac mu je rekao: „E, pa Jegore, ti si već veliki; osma ti je godina, vreme je da se latiš posla. U tvojim godinama radio sam kao odrastao. Uzmi grabulje i sutra ćemo krenuti na kosidbu; razbacivaćeš sa sestrom seno, sušićeš ga i sakupljati u plastove“. Žukov se osetio ponosnim što će konačno postati koristan porodici. Radio je veoma marljivo i voleo da čuje pohvalu od starijih. Ali sobzirom da je još uvek bio mali, na rukama su mu se ubrzo pojavili žuljevi. Bilo ga je sramota da to prizna pa je trpeo velike bolove.
1906. je završio parohijsku školu. Sve razrede sa odličnim uspehom i dobio je pohvalnicu. Povodom uspešnog završetka školovanja od oca je dobio nove čizme, a od majke novu košulju.
U jesen je napunio 10 godina. Znao je da je to njegova poslednja jesen u roditeljskoj kući. Proći će zima, a zatim treba ići u svet. Zimi kad nije bio zauzet domaćim poslovima, najčešće je išao u ribolov ili se klizao klizaljkama, koje je sam napravio, po ledu na reci Ogubljanki, ili se spuštao skijama sa Mihajljevskih brda.
U leto 1907. godine primljen je na krznarski zanat kod svog ujaka, majčinog brata. Morao je da otpuje u Moskvu. Spremanje nije dugo trajalo. Majka je spakovala u zavežljaj par rubalja, nešto stvari i malo hrane. Pošto su se pomolili Bogu, seli su po starom ruskom običaju na klupu ispred kuće: “E, pa zbogom sine!“, rekla je majka i gorko zaplakala.
U Moskvi je u radnji svog ujaka radio kao šegrt. Ustajalo se ujutro u 6:00 a odlazilo na spavanje u 11:00 uveče. Spavao je, zajedno sa ostalim šegrtima, u samoj radionici na patosu, a kada je bilo hladno u drvenim ležaljkama u hodniku.Svake subote išli su na večernju, a nedeljom na jutrenje i na popodnevnu službu. U početku se dosta teško navikavao na nove uslove, tugovao je za kućom, mislio je da više nikada neće videti majku, oca, sestru i drugove.
Prolazilo je vreme. Žukov je prilično dobro savladao početni kurs krznarskog zanata. Već je napunio 13 godina. Bez obzira na veliku preopterećenost poslom, uspevao je da nađe vremena da čita i da uči. Najviše je voleo da čita avanturističke romane među kojima se najviše isticale „Avanture Šerloka Holmsa“ od Konana Dojla. Voleo je takođe da proučava ruski jezik, matematiku, geografiju … Odlučio je da se upiše na večernji opšteobrazovni kurs, koji je pružao obrazovanje u rangu građanske škole.
Godine 1911. je najzad dobio dozvolu da otputuje u svoje selo. Iz sela je otišao kao dete, a vratio se kao „odrastao“ čovek. Bila mu je petnesta godina. Na železničkoj stanici dočekala ga je majka. Dugo je plakala, stiskala ga je rukama i stalno ponavljala: „Mili moj! Sine! Mislila sam da ću umreti i da te više neću videti!“ Otac i sestra su ga pozdravili ispred kuće. Međutim, nije bilo vremena za odmor. Već sutradan krenuo je na kosidbu.
Krajem 1911. Žukov je završio sa šegrtovanjem. Odlučio je da ostane kod ujaka na poslu kao mlađi majstor (kalfa).
U tom periodu od 1910. do 1912. godine primetno su oživela revolucionarna raspoloženja. Sve češće su izbijali štrajkovi u Moskvi, Petrogradu i drugim industrijskim rejonima. Učestali su zborovi i štrajkovi studenata. U selu je oskudica došla do krajnjih granica zbog gladi koja je nastupila 1911. godine.
U julu 1915. godine u armiju je pre roka pozvano njegovo godište. Dobio je dozvolu od ujaka da otputuje u selo i da pomogne svojima oko žetve, a zatim se javio na odsluženje vojnog roka.
PRVI SVETSKI RAT
Regrutovan je u gradu Malojaroslavcu, 7. avgusta 1915. godine. Dobio je konjicu i bilo mu je veoma drago što će služiti u tom rodu vojske.
Prva jedinica mu je bila 189. rezervni pešadijski bataljon. Tu je trebalo da se formira komanda 5. rezervnog konjičkog puka. Počela je strojeva obuka koja nije bila ni malo laka. Dani su prolazili jedan za drugim.
U septembru 1915. cela jedinica je premeštena u Ukrajinu, u 5. rezervni konjički puk. Služba u konjici mu je bila mnogo interesantnija nego u pešadiji, ali i znatno teža. Osim opšte obuke, dodata je još i obuka jahanja, rukovanja hladnim oružjem i trokratno čišćenje konja. Trebalo je ustajati, ne u 6:00, kao u pešadiji, već u 5 stati. Takođe je trebalo legati sat kasnije.
U proleće 1916. obuka se privodila kraju. Saopšteno im je da će uskoro biti poslati na front. Iz redova najobučenijih vojnika odabrano je 30 ljudi koji su trebali da završe podoficirski kurs. Među njima se našao i Žukov. Iako je želeo da se što pre nađe na frontu, na insistiranje svog komandira voda, Žukov je ipak odlučio da ode na kurs za podoficire.
Evo kako je Žukov kasnije opisivao podoficirski kur u staroj ruskoj armiji: „Kada danas ocenjujem kurseve za podoficire u staroj armiji, moram reći da je obuka u njima, uopšte uzev, bila dobra, a naročito se to odnosi na strojevu obuku. Svaki svršeni polaznik savršeno je vladao jahačkom veštinom, oružjem i metodikom obučavanja vojnika. Nije ni malo slučajno što su mnogi podoficiri stare armije postali posle oktobarske revolucije kvalifikovane visoke starešine Crvene armije“.
Avgusta meseca završava se kurs, i Žukov dobija prekomandu u rejon grada Kamenjec-Podoljski gde ostavruje svoje „vatreno krštenje“ i to tako što je jedan nemački avion napao železničku stanicu, na koju je Žukov upravo doputovao, izbacio nekoliko bombi i pri tom napadu ubio jednog vojnika a ranio pet konja.
Početkom septembra Žukov se nalazio u Bistričkom planinsko-šumovitom rejonu gde je njegova divizija uzimala neposredno učešće u borbama, uglavnom u pešadijskom stroju, pošto terenski uslovi nisu dozvoljavali konjičke juriše.
Sve češće su počele da stižu uznemirujuće vesti. Ruske trupe su trpele velike gubitke. Ofanziva je izgubila dah i front se stabilizovao.
U oktobru 1916. godine nije imao sreće. Patrola u kojoj se nalazio naletela je na minu pri čemu su dva vojnika teško povređena, dok je Žukova talas izbacio iz sedla. Došao je svesti tek posle 24 časa. Zbog teške kontuzije evakuisan je u Harkov, gde se nalazio na lečenju sve do decembra meseca.
Po izlasku iz bolnice dobio je raspored u marševski eskadron u selu Lageri. U to vreme on je već imao dva krsta sv. Đorđa na grudima. Jedan je zaradio tako što je zarobio nemačkog oficira, a drugi je dobio jer je bio teško ranjen.
Po izbijanju revolucije 1917. godine, Žukov se svrstao na stranu boljševika. Decembra 1917. i januara 1918. godine nalazio se u rodnom selu kod oca i majke. Zbog bolesti, svoju želju da se bori u redovima Crvene armije, ostvaro je tek avgusta meseca 1918. godine kada je stupio u 4. konjički puk Prve moskovske konjičke divizije.
UČEŠĆE U GRAĐANSKOM RATU
Njegova Prva moskovska konjička divizija nalazila se pod komandom M.V.Frunzea. Bila je stacionirana na Uralu i iščekivala početak borbi protiv belih kozaka. Prvi okršaj sa belim kozacima imao je na prilazu stanice Šipovo. Beli su se uporno branili, čas napuštajući, čas ponovo povraćajući svoje položaje.
Naročito žestoke borbe rasplamsale su se početkom juna 1919. godine. Jedinice Crvene armije su lagano napredovale prema Uraljsku i posle ogorčenih borbi uspele da zauzmu ovaj grad proteravši Kolčakove bele kozake daleko na istok. Za vreme borbi oko Urljska Žukov je imao zadovoljstvo da sretne Mihaila Vasiljeviča Frunzea, koji se jedno kraće vreme zadržao u razgovoru sa vojnicima puka u kome je služio Žukov.
U septembru se rasplamsale žestoke borbe za Caricin. U bitkama oko Zaplavnog i Ahtube Žukov je vodio borbe prsa u prsa protiv belogardejskih kalmičkih jedinica i bio ranjen parčićima ručne bombe. Ti parčići su duboko prodreli u levu nogu i levu slabinu. Bio je evakuisan u bolnicu. Iz bolnice je izašao krajnje iscrpljen dobivši jednomesečno odustvo za oporavak. Odustvo je proveo u selu kod roditelja.
Odsustvo je brzo prošlo. Sobzirom da je još uvek bio slab, poslat je u grad Tver, u rezervni bataljon. Zatim je upućen na kurs za crveni starešinski kadar. Prvi konjički kurs na koji je bio upućen bio je u gradu Rjzanju, januara meseca 1920. godine. Na kurseve su uglavnom slati konjanici koji su se istakli u borbama.
Sredinom jula pitomci su hitno ukrcani u transporte i upućeni u pravcu Moskve. U Moskvi im je saopšteno da se pitomci svih kurseva slivaju u kombinovanu brigadu i upućuju na front u borbu protiv generala Vrangela. Dobili su oružje i neophodnu opremu.
U avgustu je njegov kombinovani puk bio skoncentrisan u Krasnodaru, odakle je krenuo protiv Vrangelovih trupa. Tog meseca Žukov je prvo učestvovao u borbama protiv jedinica generala Ulagaja, a zatim protiv jedinica Fostikova i Križanovskog. Crvena armija je uspešno razbila neprijateljske jedinicie, ali su ipak ostaci poraženih belih armija uspeli da pobegnu pod zaštitom menjševičke vlade Gruzije.
Žukov je proizveden u oficira u gradu Armaviru, u kome se u to vreme nalazio štab 9. armije. Dobio je prekomandu u 1. konjički puk, kojim je komandovao stari donski kozak Andrejev. Pošto se javio u štab i podneo dokumenta na uvid, preuzeo je komandu 2. voda. Nekoliko dana kasnije učestvovao je sa svojim vodom u čišćenju terena od zaostalih belih jedinica.
Uskoro je bio postavljen za komadanta 2. eskadrona 1. konjičkog puka. Krajem decembra 1920. cela brigada je bila prebačena u voronješku guberniju da bi učestvovala u likvidaciji kulačkog ustanka. U toku jedne borbe, prsa u prsa, umalo nije poginuo. Neprijateljski karabin je pogodio konja ispod njega. Padajući konj ga je pritisnuo na zemlju, i Žukov bi bio neminovno isečen sabljom da ga nije spasio saborac Nočevka, koji je stigao u zadnji čas. Snažnim udarcem sablje Nočevka je ubio neprijateljskog vojnika. Do kraja leta 1921. završene su borbe u ovoj guberniji.
IZGRADNjA NOVE ARMIJE
Posle pobede u građanskom ratu, nova Sovjetska Republika je imala zadatak da stvori novu armiju. Krajem 1924. godine brojno stanje oružanih snaga smanjeno je demobilizacijom sa pet i po miliona na 562 hiljade ljudi.
Od juna 1922. do marta 1923. godine Žukov se nalazio na dužnosti komadanta eskadrona 38. konjičkog puka, a zatim je unapređen za zamenika komadanta 40. konjičkog puka 7. Samarske konjičke divizije, a nedugo zatim i za komadanta 39. Buzulukskog konjičkog puka. Komandu nad pukom preuzima aprila meseca 1923. godine.
Krajem jula 1924. dobija naređenje da se javi u Visoku konjičku školu u Lenjingradu, kako bi upotpunio svoje vojno znanje. Počeo je da se sprema za prijemne ispite koje je sa lakoćom položio. U to vreme na kurs su stupili i K.K. Rokosovski, I.H. Bagramjan, A.I. Jerjomenko i mnogi drugi, kasnije mnogo poznatiji komadanti jedinica na Istočnom frontu.To je Žukovu bio prvi dolazak u Lenjingrad.
Školovanje je završeno ujesen 1925. godine. Po povratku u svoju jedincu, u Minsk, dobio je kratkotrajno odsustvo. Otputovao je u selo da se vidi sa sestrom i majkom. Sestra je već imala dvoje dece sa kojima se Žukov veoma brzo sprijateljio.
Krajem 1930. godine Žukov je u svojoj jedinici dobio obaveštenje da je postavljen na položaj pomoćnika inspektora konjice Crvene armije. Uskoro je sa ženom i dvogodišnjom ćerkom Erom otputovao u Moskvu.
Sa mesta pomoćnika inspektora konjice Crvene armije, Žukov je 1931. postavljen za komadanta 4. konjičke divizije koja je bila stacionirana u Belorusiji. Više od četiri godine Žukov se nalazio na mestu komadanta 4. konjičke divizije i u toku tih godina imao je samo jednu misao; učiniti sve da poverena mu divivizija postane najbolja u redovima Crvene armije. Obuci divizije poklonio je veliku pažnju. Uložio je mnogo snage, energije i rada da bi postigao zacrtani cilj. Na mnogim vojnim manevrima, u beloruskom vojnom okrugu, na kojima je učestvovao sa svojom divizijom izlazio je kao „pobednik“.
KOMANDOVANjE KORPUSOM
Naređenjem narodnog komesara odbrane, naimenovan je 1937. godine na položaj komadanta 3. konjičkog korpusa, na čijem se čelu zadržao samo sedam meseci, posle čega je prekomandovan na položaj komadanta 6. kozačkog korpusa u čijem sastavu se nalazila bivša Žukova jedinica, 4. konjička divizija.
U toku 1938. godine ratna obuka trupa izvođena je uglavnom normalno, i kraj te godine jedinice 6. kozačkog korpusa su dočekale sa dobrim ocenama. Krajem 1938. godine Žukov dobija predlog da pređe na novu dužnost. Trebalo je da postane zamenik komadanta beloruskog vojnog okruga. Nije želeo da ode iz korpusa na koji se već bio navikao, ali je ipak na kraju dao svoj pristanak za novu dužnost.
Oprostivši se sa starešinama i političkim radnicima divizija i ostalih jedinica korpusa, otputovao je za Smolensk, gde se u to vreme nalazio štab beloruskog vojnog okruga. Komadant okruga bio je M.P. Kovaljov.
RAT NA HALHIN-GOLU
Krajem maja 1939. godine izvođene su vojne vežbe u rejonu Minska kada je Žukov iznenada dobio naređenje da se javi u Moskvu. Prvim vozom je otputovao i javio se, izjutra 2. juna, narodnom komesaru odbrane K.J. Vorošilovu. Od Vorošilova je Žukov dobio obaveštenje da se Japan sprema da prodre na teritoriju Mongolije, i da je Žukov postavljen za komadanta sovjetskih trupa na mongolskoj granici.
Sutradan u 16:00, sa grupom oficira, Žukov se uputio u pravcu Mongolije. Po dolasku u u štab sovjetske vojske dobio je informaciju da japanska avijacija prodire duboko u vazdušni prostor Mongolije pri čemu napada sovjetska vozila i sovjetske vojne položaje.
Izjutra 5. juna stigao je u štab 57. samostalnog korpusa. S obzirom da u štabu korpusa nije mogao da dobije detaljnije podatke, Žukov je odlučio da lično obiđe liniju fronta i da se upozna sa situacijom. Sve je pokazivalo da se ne radi o pograničnom konfliktu, već o tome da se Japanci spremaju za nova osvajanja na Dalekom istoku.
Vrativši se na komandno mesto, Žukov je podneo izveštaj narodnom komesaru odbrane u kome se kaže, da u slučaju japanskog napada 57. samostalni korpus u Mongolskoj NR neće imati dovoljno snage da zaustavi napadače. Žukov je zbog toga zatražio da mu se kao pojačanje pošalju najmanje tri streljačke divizije, jedna oklopna brigada, kao i da se pojačaju vazduhoplovne snage.
Već 22. juna došlo je do prvih masovnih borbi između japanskih i sovjetskih lovaca pri čemu su Japanci izvukli deblji kraj. U vazdušnim bitkama od 22 – 26. juna Japanci su izgubili 64 aviona.
I pored osetnih gubitaka, Japanci su odlučili da nastave sa ofanizivom, tako da su u rejonu reke Halhin-Gol koncentrisali svoje trupe spremajući se za operaciju pod nazivom „Drugi period namonhanskog incidenta“. Japanska armija je toliko bila sigurna u pobedu da je čak u rejon borbenih dejstava pozvla neke inostrane dopisnike i vojne atašee da prate njene pobedničke akcije.
Koristeći nadmoćnost svojih snaga, Japanci su pre zore 3. jula zaposeli planinu Bain-Cagan i okolni teren. Jedinice 6. mongolske konjičke divizije povukle su se na severozapadni sektor planine Bain-Cagan. Pretilo je da japanske trupe udare u pozadinu glavnine sovjetskih jedinica. Zbog toga su sve rezervne sovjetske jedinice dobile zadatak da krenu u pravcu planine Bain-Cagan i tamo napadnu neprijatelja.
Borbe su nastavljene i u toku noći 4. jula, i tek oko 3 sata izjutra 5. jula protivnički otpor je bio definitivno slomljen i japanske trupe su krenule žurno da odstupaju prema prelazu preko reke. Ali prelaz su digli u vazduh njihovi inženjerci bojeći se prodora sovjetskih tenkova. Japanci su počeli sa punom opremom da skaču pravo u vodu, a nemali broj se udavio na oči sovjetskih vojnika. Bitka je završena potpunim porazom japanske armije.
Međutim, na istočnoj obali reke Halhin-Gol bitka je nastavljena nesmanjenom žestinom. Jedan pešadijski puk japanske armije napao je, uz podršku 22 bombardera, 22. mongolski konjički puk, zauzevši pri tom napadu Boljšije Peski. To se sve odigralo 12. avgusta.
Komanda sovjetsko-mongolskih trupa brižljivo je pripremala ofanzivu za 20. avgust. Za njeno sprovođenje iz SSSR-a brzo su prebačene nove sovjetske jedinice koje su sačinjavale dve streljačke divizije, jedna tenkovska brigada, dva artiljerijska puka i druge jedinice. Pojačana je i bombarderska i lovačka avijacija.
Koncentracija trupa i njihovo dovođenje na položaje bili su previđeni za 19. i 20. avgust. Bila je nedelja. Vreme je bilo tiho i toplo. U 5:45 sovjtska artiljerija je otvorila iznenadnu vatru na protivavionske mitraljeze i topove protivnika. Zatim je udar na japanske položaje izvršila avijacija.
Tačno u 8:45, dok je sovjetska avijacija još uvek bombardovala japanske položaje, u vazduhu se izvile crvene rakete, signal da kopnene jedinice krenu u napad. Razbivši bočne grupacije neprijatelja, sovjetske oklopne i mehanizovane jedinice završile su 26. avgusta opkoljavanje kompletne Šeste japanske armije. Zatim se krenulo u razbijanje na manje delove i uništenje opkoljene neprijateljske grupacije. 30.avgusta 1939. godine potpuno je uništena 6. japanska armija.
Početkom maja 1940. Žukov dobija naređenje da se javi u Narodni komeserijat, da bi bio naimenovan na drugu dužnost. Po povratku u Moskvu biva unapređen u čin generala armije. Nekoliko dana kasnije, na prijemu kod J.V. Staljina, saznaje da je postavljen za komadanta Kijevskog vojnog okruga.
KOMANDOVANjE KIJEVSKIM VOJNIM OKRUGOM
U to vreme načelnik štaba kijevskog vojnog okruga bio je general-potpukovnik M.A. Purkajev. To je bio iskusan general koji je svestrano poznavao svoj posao, čovek visoke kulture i štabni oficir velikog kalibra. Komadant artiljerije okruga bio je general N.D. Jakovljev. Dvema armijama su komandovali generali I.N. Muzičenko i F.J. Kostenko s kojima je Žukov još radio u 4. donskoj kozačkoj diviziji. Načelnik operativnog odeljenja Štaba kijevskog vojnog okruga bio je pukovnik P.N. Rubcov koga je uskoro zamenio pukovnik Ivan Hristiforovič Bagramjan.
U toku leta i jeseni 1940. godine u trupama kijevskog vojnog okruga vršena je naporna ratna obuka. Usvajano je taktičko iskustvo koje je Crvena armija stekla u ratu protiv Finske i u borbama protiv Japanaca u rejonu reke Halhin-Gol. U to vreme drugi svetski rat je već bio u jeku.
Evo ukratko kako je izgledala organizacija kopnene vojske Crvene armije. Streljačka pešadijska divizija je u svom sastavu imala 3 streljačka puka i 2 artiljerijska puka. Brojno stanje divizije u ratu, po planu, bi trebalo da dostigne 19 hiljada ljudi. Korpus se sastoji od 3 divizije i raspolaže sopstvenom artiljerijom – 2 puka. Armije u svom sastavu imaju različit broj korpusa, od 5 do 8. One raspolažu sopstvenom avijacijom, artiljerijom i tenkovima.
S okončanjem zimskog rata sa Finskom, sprovedena je reorganizacija u Crvenoj armiji. Između ostalog, ponovno su uvedeni činovi generala i admirala. Tada je Žukovu dodeljen čin generala. U to se doba Žukov ohrabrio te se počeo pojavljivati u sovjetskim medijima. Napadao je dotadašnji sistem političkih komesara u vojnim jednicama; suprostavio se sistemu koji dopušta predstavniku komunističke stranke da neprestano nadzire vojne komadante, da preinačuje njegove naredbe i da ulaže veto. Optuživao je više oficire da loše obučavaju niže oficire; zalagao se za pomnije proučavanje vojne istorije te je upozoravao da se trebati pripremiti na moguće trikove koje bi mogla doneti tada kompleksna svetska pozornica. Pri tome je mislio na Nemačku. I pored toga njegova karijera je i dalje bila u usponu. U junu 1940. Žukovljeve trupe ušle su u Besarbiju i Severnu Bukovinu (Rumunija). Za taj uspeh je nagrađen – postao je delegat u Vrhovnom sovjetu Sovjetskog Saveza.
Žukov se nije dugo zadržao na mestu komadanta Kijevskog vojnog okruga. Početkom 1941. godine dobio je naređenje lično od Staljina da preda dužnost komadanta i da se javi u Moskvu na mesto načelnika generalštaba Crvene armije. Žukovu se nije dopalo novo naimenovanje. Zavoleo je Ukrajninu a posebno grad Kijev. 31. januara 1941. otputovao je iz Kijeva za Moskvu, a već sutradan je stupio na novu dužnost načelnika Generalštaba, primivši dužnost od K.A. Mercekova.
UOČI VELIKOG OTADžBINSKOG RATA
Čitav februar protekao je u brižljivom izvršavanju poslova koji su se nalazili u nadležnosti Generalštaba. Radio je često i po 15 – 16 sati dnevno, često ostajući da prenoći u službenom kabinetu. Industrija Sovjetskog saveza još uvek je bila u razvoju što je zadavalo velike muke vrhu Crvene armije u naoružavanju vojske.
Polako su počele da stižu vesti o gomilanju nemačkih trupa na zapadnim granicama SSSR-a i u Finskoj.
13. juna 1941. u prisustvu generala Žukova, S.K.Timošenko je telefonirao Staljinu i zatražio dozvolu da izda nalog za stavljanje trupa pograničnih oblasti u stanje bojne gotovosti. “Porazmislićemo o tome”, odgovorio je Staljin. Sutradan su Žukov i Timošenko bili ponovo kod Staljina i raportirali mu o nemirnoj situaciji u pograničnim oblastima.”Vi predlažete da izvršimo mobilizaciju u zemlji i da sad odmah pokrenemo trupe prema zapadnim granicama? Pa to je rat! Da li vas dvojca to shvatate, ili ne!?” Iz Kremlja je Žukov otišao u teškom raspoloženju.
Uveče 21. juna Žukov je dobio telefonski poziv od načelnika štaba Kijevskog vojnog okruga, general-potpukovnika M.A.Purkajeva koji ga je izvestio da je na teritoriju SSSR-a prebegao jedan nemački narednik koji tvrde da će nemačke trupe zauzeti polazne položaje 22. juna izjutra. Staljin je bio odmah obavešten o ovom događaju.
Iako su sovjetski generali zahtevali da se trupe stave u stanje borbene pripravnosti, Staljin je i dalje oklevao, verovao je da su to samo provokacije kako bi se iscenirao rat između Sovjetskog Saveza i Nemčke, nosio se mislima da je još uvek moguće rešiti novonastalu situaciju mirnim putem.
ŽUKOV U RATU
Posle nemačke invazije na Sovjetski Savez u junu 1941, Žukov je poslat u Lenjingrad da organizujue odbranu grada. Zaustavlja nemačko napredovanje ka južnoj periferiji grada u jesen 1941.
U oktobru 1941, kada su se Nemci približili Moskvi, Žukov zamenjuje generala Timošenka na dužnosti komandanta i biva zadužen da upravlja odbranom Moskve. Uspešna sovjetska protivofanziva 1941. naterala je Nemce da se povuku, van domašaja sovjetske prestonice. Žukovljevi podvizi u zaključivanju neprijatevih poteza se smatraju jednim od njegovih najvećih dostignuća.
U 1942. Žukov je postao zamenik vrhovnog komandanta i poslat na jugozapadni front da bi komandovao odbranom Staljingrada. Pod sveobuhvatnom komandom Vasiljevskog, nadgledao je opkoljavanje i zarobljavanje nemačke šeste armije godine 1943. po ceni od oko milion mrtvih.Tokom staljingradskih operacija Žukov je proveo najveći deo vremena u bezuspešnim napadima na pravcu Ržev-Vjazma, poznata kao “Rževska klanica”, bez obzira na činjenice, proglasio je pobedu kod Staljingrada kao svoju, što je nateralo Staljina da potpiše objavu o Žukovljevom nepropisnom ponašanju: “Suprotno Žukovljevim tvrdnjama, on nema nikakve veze sa planom likvidacije grupe nemačkih trupa kod Staljingrada; poznato je da je plan razvijan i pokrenut u jesen 1942, dok je Žukov bio na drugom frontu, daleko od Staljingrada”.
U januaru 1943. organizovao je prvi proboj nemačke blokade Lenjingrada. Osamnaestog januara, na dan proboja blokade, Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, dodeljeno mu je zvanje maršala Sovjetskog Saveza. Sledeći neuspeh maršala Vorošilova, uspešno je uništio opsadu Lenjingrada u januaru 1944.
Žukov je predvodio sovjetsku ofanzivu 1944. i konačni napad na Nemačku u 1945. kao i okupaciju Berlina u aprilu. Postao je prvi komandant sovjetske okupacione zone u Nemačkoj. Kao najčuveniji sovjetski vojni komandant u Velikom otadžbinskom ratu, Žukov je vršio inspekciju Pobedničke parade na Crvenom trgu u Moskvi godine 1945.
Žukov je zatim komandovao operacijom Avgustovska oluja, u kampanji protiv Japana pred kraj drugog svetskog rata.
POSLERATNA KARIJERA
Posle nemačke kapitulacije Žukov je postavljen za vrhovnog komadanta sovjetskih okupacionih snaga u Nemačkoj. Nekoliko nedelja kasnije imenovan je i sovjetskim članom Savezničkog kontrolonog veća. Na tim je dužnostima ostao do 10. aprila 1946. kada je napustio Berlin kako bi preuzeo dužnost komadanta svih sovjetskih kopnenih snaga.
Ratni vođa i heroj naročito popularan u vojsci, Žukov je predstavljao najozbiljniju potencijalnu pretnju Staljinovoj diktaturi. Ali u julu iste godine partijski list “Pravda” iznenada je objavioa vest da je Žukov premešten u Vojni okrug Odese, relativno nevažan položaj. Nešto kasnije premešten je na još nevažnije mesto – komadanta Uralskog vojnog okruga.
Ali, posle Staljinove smrti, Žukov biva vraćen u milost i postaje zamenik ministra odbrane (1953), zatim ministar odbrane.
Nakon Staljinove smrti Žukov staje na stranu antistaljinističke struje i lično hapsi šefa tajne policije Beriju kada je ovaj pokošao da dođe na Staljinovo mesto. No, nakon novog raskola u kojoj su na jednoj strani bili Hruščov i Buglanjin, a na drugoj Maljenkov, Žukov staje na stranu prvih. I to zato što su oni podupirali veće izdatke za tešku industriju i odbranu, dok je Maljenkov bio za veću proizvodnju potrošnih dobara. Stoga je u martu 1956. postao ministar odbrane.
Žukov, kao sovjetski ministar odbrane, je odgovoran za invaziju na Mađarsku u oktobru 1956. On je to od Hruščova i zahtevao.
I pored svega, 3. novembra je optužen za narušavanje “lenjinskih principa”, pokušaja da ograniči rad partijskih organizacija u oružanim snagama i nastojanjem da ukloni rukovodeću ulogu i kontrolu komunističke stranke nad vojskom.
Godine 1957. Žukov je podržao Hruščova u borbi protiv konzervativnih struja unutar partije, takozvana “antipartijska grupa” koju je predvodio Vjačeslav Molotov. Žukovljev govor na plenumu Centralnog komiteta je bio veoma značajan – direktno optužujući neostaljiniste za njihovo saučesništvo u Staljinovim zločinima.
U junu iste godine postao je punopravni član Prezidijuma Centralnog Komiteta komunističke partije. Imao je, međutim, značajne političke nesuglasice sa Hruščovim po pitanjima vojne politike. Hruščov je smanjivao broj konvencionalnih snaga i mornarice, i u isto vreme razvijao strateško nuklearno naoružanje kao primarnu silu koja je trebala da odvrati neprijatelje od sukoba sa Sovjetskim Savezom, stoga oslobađajući ljudstvo i resurse koji su mogli služiti razvoju civilne ekonomije.
Žukov je podržao interese vojske i usprotivio se Hruščovljevoj politici. Hruščov, da bi demonstrirao dominaciju partije nad vojskom, smenio je Žukova sa ministarske dužnosti i protero ga iz Centralnog komiteta (oktobra 1957). U svojim memoarima, Hruščov tvrdi da je verovao da Žukov planira državni udar protiv njega i optužuje Žukova za ovo kao osnovu za isterivanje na sastanku Centralnog komiteta.
Krajem leta 1961, kada je berlinska kriza bila na vrhuncu, Hruščov je od Žukova zatražio da se vrati u aktivnu službu, ali je ovaj to odbio. Stari ratnik delomično paralizovan, mirno je živeo u svojoj seoskoj kući nedaleko Moskve. Njegova druga supruga – Galina, mlađa od njega oko 25 godina, po zanimanju lekarka, s ljubavlju se brinula o svom mužu. Njihova kćerka Maša kao i njegove dve kćerke iz prvog braka Ela i Era, bile su radost straome ocu.
Posle Hruščovljeve smene u oktobru 1964. novo rukovodstvo Leonida Brežnjeva i Alekseja Kosigina vraća Žukova u milost, ali ne i na vlast. Ostao je popularna ličnost u Sovjetskom Savezu sve do smrti, 18. aprila 1974. Sahranjen je sa svim vojnim počastima.
ODLIKOVANjA
Žukov je nosilac brojnih odlikovanja. Između ostalog, četiri puta je bio proglašen herojem Sovjetskog Saveza; pored njega, samo je još Leonid Brežnjev bio četiri puta heroj. Žukov je jedan od tri nosioca dupla Ordena Pobede. Za zasluge u toku Staljingradske operacije dobio je Orden Suvorova prvog reda. Žukov je između ostaloga odlikovan i američkom Legijom za zasluge.

By: perhan On 15:34

Continue Reading

Američke borbe u drugom svjetskom ratu Nova Gvineja

Posle Perl Harbora Amernkanci su u Vašingtonu, između ostalih, internirali i japanskog pomorskog atašea, viceadmirala Jokojamu, i još dva visoka pomorska oficira. Leti 1942. ova trojica vraćena su u domovinu prvim brodom za razmenu diplomata. U domovini ih je u pristaništu sačekao jedai oficir Admiralštaba i odvezao ih pravo u komandu mornarice u Tokio, gde su držani u potpunoj izolovanosti. Bez novina i časopisa, bez poseta članova porodice i prijatelja. Njihova izolacija prestala je tek pošto su, na štapskim mapama vodili ratnu igru sa sopstvenom komandom, igrajući pri tom ulogu američke vrhovne komande na Pacifcku. Dok su bili internirani u Sjedinjenim Američkim Državama, mogli su da čitaju pregršt američkih novina i drugih publikacija, tako da je japanska vrhovna komanda htela da iskoristi njihovo bogato znanje o američkom ratovanju. Kada je u avgustu 1942. igrana ova ratna igra, borbe za Gvadalkanal bile su u punom jeku. U igri se pretpostavljalo da je ostrvo u japanskim rukama, tako da je „američki vrhovni komandant“ Jokojama bio prinuđen da svoje operacije počne sa Havaja i Espiritu Santa. Uprkos tome, ratna igra koja je, u stvari, predstavljala mogući razvoj borbi na Pacifnku za sledeće dve godine, završila se američkim osvajanjem Filipina otprilike oko 1. oktobra 1944. Ova prognoza će se gotovo sasvim ispuniti! Trojica „japanskih Amerikanaca“ tačno su (kako će se posle ispostaviti) predskazala, korak po korak, Nimicovo i Mekarturovo napredovanje sa Solomonovih ostrva ka centralnom filipinskom ostrvu Lejte.
Posledice ove „ratne igre“ značile su kapitulaciju Japana, iako je tada pobeda bila nadohvat japanskih ruku. Naravno, to nije uticalo na Carski generalštab, tako da su borbe nastavljene, pa i u području Nove Gvineje. Ako borbe posmatramo na Novoj Gvineji sa šire tačke gledišta, onda se uočavaju dve činjenice. Prvo, Japan je 31. avgusta 1942. na Novoj Gvineji privremeno prešao u defanzivu, kako bi sve snage koncentrisao za osvajanje Gvadalkanala, koji su Amerikanci tri nedelje ranije zauzeli na prepad. Drugo, bitka za Atlantik, borbe u Libiji i pripreme za invaziju u severnoj Africi, tražile su toliko brodova, vojnika kao i civila, da za jugozapadni Pacifik nije ostalo mnogo. Septembra 1942. Mekarturova flota brojala je samo pet krstarica, osam razarača, dvadeset podmornica i sedam manjih ratnih brodova. Niti ovi brodovi, kao ni holandske krstarice „Tromp“ i „Jakob fan Hejmsksrk(II)“ i novi razarači „Tjerk Hides (II)“ i „Fan Halen (II)“, nisu mogli da operišu duž severne obale Nove Gvineje pune koralnih grebena i japanskih bombardera. Japanci su, međutim, rizikovali svoje ratne brodove srednje veličnie, dovodeći ih u kritične situacije u Solomonovom moru. Ali, 20. jula 1942. u Rabaulu su digle sidra lake krstarice „Tenriju“ i „Tacuta“, tri razarača, tri transportna broda. Oni su krenuli za Novu Gvineju. Na putu su ih napali saveznički avioni i uspeli su da pogode jedan transportni brod, ali on nije potonuo već se zapalio. Pukovnik Jokojama nesmetano je iskrcao na obalu zapadno od Bune oko 1500 vojnika. Narednih dana došle su i ostale snage, zatim još jedan dopunski konvoj, čime su japanske snage u Buni povećane na 11.430 ljudi.
Pošto je pukovnik Jokojama izvideo mesto iskrcavanja i okolno zemljište, odlučio je da se Kokoda putem spusti do Port Morezbija. Na karti maršruta od 160 km, u stvarnosti je „kozja staza“ koja vodi preko teško prohodnog masiva Ouven Stenli. Posle sedam nedelja mukotrpnog marša, uz nedostatak hrane i pojavu bolesti, Japanci su od Port Morezbija bili udaljeni 50 km, a od aerodroma tog grada 35 km.
Tada su ih bočno napale australijske trupe generala Blejmija. One su ovde demantovale legendu da samo Japanci mogu biti pravi borci u džungli. Blejmijevi ljudi su se borili u Libiji, Grčkoj, na Kritu i u Siriji, ali njima je sve to bio izlet u poređenju sa ovim iznurujućim teškim ratom u džungli. Dok je japansko napredovanje preko ostrva bilo sve teže i sve skuplje plaćano ljudima i materijalom, u zalivu Milnu iskrcale su se druge snage, da bi istovremeno nastupale ka Port Morezbiju duž obalnih komunikacija, oko krajnje istočne tačke Nove Gvineje. Lake krstarice „Tenriju“ i „Tacuta“ sa tri razarača i dva transportna broda, sa 1900 komandosa, napustili su luku Rabaula 24. avgusta.
Nedelju dana ranije na aerodrom Gili Gili stigla je avionom baterija protiv-avionskih topova, dok su tri transportna broda dovezla 18. australijsku pešadijsku brigadu pod komandom general-majora Klouvsa. Savezničke snage brojale su sada 8500 Australijanaca i 1300 Amerikanaca. Vazdušnu zaštitu vršila su 34 australijska lovačka aviona tipa „kitihouks“. Japanski konvoj je 25. avgusta oko ponoći punom parom uplovio u zaliv Miln, da bi se usidrio 15 km istočno od australijskog štaba na aerodromu Gili Giliju. Do zore se iskrcalo 1200 od 1900 komandosa. Ali, čim je svanulo, doletele su “leteće tvrđave” iz baze Kejp Jork u pratnji 34 „kitihouksa“. Saveznički avioni su oštetili jedan transportni brod, dok su drugi prisilili da isplovi iz zaliva zajedno sa odredom neposrednog osiguranja. Od tog momenta borba za zaliv Miln pala je u domen pešadije. Da bi izbegao borbe u džungli, general Klouvs sačekao je napad kod Ternbal Filda. Napad je usledio i bio odbijen u krvavim borbama. Australijanci su se ogorčeno borili, kao nikad ranije, pored ostalog jer su našli jedan broj svojih drugova obešenih o drveće. Na leševima je bilo dosta uboda bajonetama, a pored njih su bili plakati: „Trebalo im je dosta da umru“.

Japanci su pokušali da preko mora dovedu pojačanja, ali za vreme jedne kratke pauze na ostrvu Gudinaf iapali su ih američki avioni tako da su svi desantni brodovi bili uništeni. Ipak, Japanci se nisu predavali i pošlo im je za rukom da kao pojačanje iskrcaju 775 ljudi pod komandom kapetana Janoa. Novopridošle snage su u noći između 30. i 31. avgusta izvele još jedan napad na Ternbal Fild koji ih je koštao 160 mrtvih. Dva dana kasnije Jano je telegrafisao u Rabaul: „Stanje beznadežno. Svako je rešio da se bori do poslednjeg daha“. Četvrtog septembra naređena je evakuacija, koja je izvedena u dve noći. Od 2000 ljudi Japanci su izgubili 700. Razarač „Jajoj“ poslat je za Gudinaf da spase 353 Japanca, koji su izgubili sedam svojih desantnih brodova. Američki bombarderi poslali su „Jajoj“ na morsko dno, a zatim se 800 Australijanaca iskrcalo na ostrvo. Na kraju su preživeli Japanci noću evakuisani podmornicom. Pošto je dobijena bitka za zaliv Miln, došlo je ubrzo do promena i na Kokoda putu. Japanci su odbijeni od Bune. Hiljade ih je izgubilo živote. Njihov komandant, general Horii se udavio. Uklonjena je opasnost za Port Morezbi i sa kopna i sa mora. Ostalo je samo čišćenje Bune. Buna je bila nešto malo važnija od okolnih sela, Gone i Sananande, gde su se Japanci takođe bili utvrdili. Doduše, nije imala luku, jer su se morski grebeni prostirali i do 40 km u Solomonovo more, ali je zato imala aerodrom sa poletno-sletnom stazom dugom 1350 m. Radijus dejstva aviona sa ovog aerodroma bio je ograničen zalivom Miln, Port Morezbijem i japanskim uporištem Rabaulom.
U tri pomenuta sela pukoviik Jokojama raspolagao je pešadijom, poljskom artiljerijom i protivavionskim topovima, kao i manjom borbenom grupom mornaričke pešadije pod komandom kapetana Jasude: ukupno 1800 vojnika i 400 civila-radnika. Putevi su bili krajnje loši. To su bile uzane staze, koje su vodile kraj močvara, oivičenim šumama mangrova, i malih zaliva. Ko bi skrenuo sa staze, nestao bi u gustoj tropskoj šumi. Takve karakteristike zemljišta nisu bile pogodne za raspored japanske odbrane. Cela odbrana se ograničila na seriju bunkera, izgrađenih duž tih puteva, a pravljeni su od delova kokosovih palmi i od peskom napunjenih benzinskih bačvi. I takvi bunkeri su brzo bili prekriveni tropskim rastinjem.
Napad na aerodrom kod Bune počeo je američkim bombardovanjem 1. oktobra 1942, kada je izbačen iz upotrebe. Posle vazdušnog napada počelo je nastupanje savezničke pešadije. Amerikanci su napali japanske položaje 19. novembra kod Bune, a Australijanci kod sela Gone. Nisu postigln neki uspeh. General Mekartur, čiji je glavni štab bio u Port Morezbiju, izdao je 30. novembra generalu Ejkelbergeru naređenje da zauzme Bunu ili da se živ ne vraća. Ličnom hrabrošću i efikasnom organizacijom, general Ejkelberger je podigao moral svojih trupa. Pošto su veliki ratni brodovi samo u izričitoj nuždi smeli da zalaze severno od Nove Gvineje, od obalnih brodova sa australijskim i papuanskim posadama stvorena je “liliputanska mornarica“. Noću su brodovi krstarili duž grebena, a danju su nastojali da izbegnu japansku avijaciju. Opasnost su povećavali japanski torpedni čamci. General Harding i njegovi štabni oficiri morali su da plivaju do obale kada je bombardovan brod kojim su se prevozili. Transport je ipak izvršen. Australijske korvete iskrcale su 12. i 13. decembra tri australijska bataljona.
Nekoliko dana kasnije stigla su i četire američka torpedna čamca koji su u uskom zalivu Tufi našli prirodio maskiranu bazu. Svake noći dva ili više torpednih čamaca išlo je u lov. Uveče 25. decembra, torpedni čamci „PT-114“ i „PT-121“ uništili su dva Japanska desantna broda puna vojnika, koji su kao pojačanje išli u pravcu Bune. Na gotovo istom mestu i iste noći torpedni čamac „PT-122“ otkrio je japansku podmornicu „I-22“ u površinskoj vožnji. Amerikanci su sa 800 m daljine lansirali dva torpela, od kojih je jedan pogolio cilj. Kako podmornica nije dovoljno brzo tonula, „PT-122“ je pustio još dva torpeda. Podmornica „I-22“ je prepolovljena nestala u talasima okeana. Tokom celog decembra besnele su borbe na kopnu.
Obe strane su imale velike gubitke, najviše zbog bolesti, pogotovo jezivih kožnih infekcija i plikova. Jedna saveznička jedinica je za šest nedelja izgubila 165 od 1200 ljudi. Japanci su u Kini, Malaki i na Filipinima sagradili stotine drvenih desantnih brodova sa dizel motorima, ali kad su stigli u Novu Gvineju, nisu mogli da promene ratnu sreću u svoju korist. Jedan Japanski vojnik pisao je u svoj dnevnik: „Čim svane dan, neprijatelj počinje da puca sa svih strana. Jedino što mogu je da plačem od kivnosti. Sada još samo čekamo smrt. Čak i nepobednva carska vojska ne zna što da radi.“
Posle Gone 2. januara 1943. pala je i Buna. U noći između 17. i 18. januara torpedni čamac „PT-120“ pogodio je tri broda sa japanskim oficirima koji su bežali. Dva broda su potonula, treći se zapalio. Sledećeg dana kapitulirala je i Sanananda. Koliko je borba bila žestoka pokazuju gubici. Amerikanci su izgubili 800 ljudi, dok je 2100 ranjeno; Australijanci su izgubili 2200 ljudi, a ranjeno je 3500. Borba je bila toliko duga i tako krvava, jer su savezničke kopnene i vazduhoplovne snage suviše malo mogle da sarađuju sa pomorskim snagama.
Iako je uspeh došao sa zakašnjenjem, ipak je došao. Japanska pretnja Australiji je nestala, a neophodna linija snabdevanja između Australije i Sjedinjenih Država više nije prekidana. Mekartur je mogao svoj štab da premesti na sever.

By: perhan On 15:29

Continue Reading

Staljingradska bitka

Ujutro 13. septembra nebo iznad Staljingrada ponovo su prekrili nemački avioni. Grunula je i njihova artiljerija. Petnaestak minuta kasnije u juriš na centralni deo Staljingrada krenule su dve nemačke kopnene grupacije. Prva grupa divizija (295, 71. i 94. pešadijska i 24. oklopna) imala je oko sto tenkova i dolazila je iz pravca železničkog čvora Razguljevka.Druga nemačka grupa je bila još moćnija (29. motorizovana i 14. oklopna divizija) jer je napadala sa 250 tenkova. Ona je u naletu zauzela varošicu Sadovaja i probila se u zapadni deo prigradskog naselja Minjin. Staljingrad je branila 62. armija pod komandom generala Čujkova koji je primajući komandu nad armijom izjavio: “Preduzeću sve mere da bi odbranio grad. I kunem se da ga neću napustiti. Ili ćemo odbraniti Staljingrad ili ćemo u njemu izginuti.“ General se čvrsto držao ovog obećanja.

Sledećeg dana general Čujkov je izdao naredbu da 62. armija pređe u protivudar. Napad je izvršen ali je rezultat bio dosta skroman jer su Nemci odmah podigli svoju avijaciju koja je prosto prikovala sovjetske vojnike za zemlju. Ni fon Paulus nije sedeo skrštenih ruku. Naredio je svojim jedinicama da tačno u 12 časova pređu u novi napad. Rasplamsale su se borbe neviđenih razmera i žestine. U borbama za centralni i južni deo grada Nemci su angažovali sedam elitnih divizija, računajući da će na ovom sektoru izbiti na Volgu za 1-3 dana. Međutim, Rusi su se ogorčeno branili. Svaki kvart, svaka ulica, svaka zgrada, svaki industrijski pogon bio je pretvoren u odbrambeni položaj.

Sukob Nemaca i Rusa u Staljingradu se razlikovao od dosadašnjeg. Ovde se nisu sukobljavale odjednom velike formacije već je gradsko okruženje nametnulo drugačiji način ratovanja. Borba se obično vodila na maloj razdaljini, upotrebom mitraljeza, automata, eksploziva i ručnih bombi, često i bajonetima, tako da nemačka artiljerija i avijacija nije mogla da pomogne svojima. Štaviše, nemački avioni su prestali da bombarduju sovjetske isturene položaje, jer je deo bombi padao i na vojnike 6. nemačke armije.
“Vojnicima Vermahta obećavani su gvozdeni, a dobijali su drvene krstove …” (Ilja Erenburg)
Došao je i 14. septembar, dan koji je zabeležen kao jedan od najkritičnijih dana odbrane grada. U bitku za uže gradsko jezgro Nemci su ubacili nove jedinice. Borbe su se sve više razbuktavale oko Mamajevog kurgana, na obali Carice, oko jednog golemog Silosa (koji je ušao u ratne hronike kao objekat o kojem je napisano na desetine knjiga i stotine napisa, pa se zato i piše velikim slovom) i na zapadnom delu Verhnje Jeljšanke.
Po unapred razrađenom planu, fon Paulusovi tenkovi su rano ujutro prosto jurnuli prema železničkoj stanici.“Udrar je bio silovit“, sećao se kasnije general Čujkov. Nemci su već počeli da veruju kako je bitka dobijena pa su žurili da što pre izbiju na Volgu kako bi 62. armiju pocepali na dva dela, a zatim je lakše uništili.
Stavaka je u pomoć 62. armiji poslala iz svoje rezerve 13. gardijsku diviziju generala A. Radimceva. U noći izmeću 14. i 15. septembra na istočnoj obali Volge bili su koncentrisani pukovi 13. gardijske divizije. Počelo je ukrcavanje trupa u brodiće, ribarske čamce, u skele i njihovo prebacivanje na drugu stranu Volge, uz istovremno ubistvenu vatru koju su Nemci prosipali na vojnike 13. divizije. Nemački avioni su ih napadali u neprekidnim talasima.
Ali gardisti su se iskrcali uprkos olovnom pljusku koji ih je zasipao sa druge obale. Zaposeli su glavno pristanište i odmah se uključili u boj. Nažalost, svi se nisu probili na desnu obalu. Te noći Volga je odnela mnoga tela branilaca otadžbine. Poslednje jedinice pukova pod komandom Jeljina i Panihina prebacile su se u zoru 15. septembra. Zajedno sa njima, u sedam časova izjutra, prešao je i štab divizije.
Tog dana kada su se gardisti iskrcali na staljingradskoj obali, armijski list je pisao: “Za nas više nema puta natrag. On je zatvoren po naredbi otadžbine, po naredbi naroda. Otadžbina zahteva od svih branilaca grada da se bore do poslednjeg čoveka, ali da zadrže grad …“

Oko 6 hiljada gardista koji su se iskrcali u noći 15. septembra očistili su teren od pristaništa do železničke pruge. Dva bataljona su zaposela položaje na južnim padinama Mamajevog kurgana.13. gardijska divizija je u munjevitom napadu počela da potiskuje nemačku vojsku, omogućavajući 62. armiji da izvrši pregrupisavanje i konsolidaciju svojih trupa.
Posebno teški okršaji vođeni su u naselju Minjin. Železnička stanica je u toku dana četiri puta prelazila iz ruke u ruku ali se, najzad, u toku noći našla u sovjetskim rukama. Na nekim sektorima sovjetska armija je pretrpela velike gubitke tako da je bila primorana da se povuče ili da prestane sa napadima.
Uveče 15. septembra teško je bilo reći u čijim se rukama nalazi Mamajev kurgan, stizala su protivrečna obaveštenja. Ako Nemci njime čvrsto ovladaju, zagospodariće čitavim gradom i Volgom.
Na južnoj periferiji Staljingrada, u rejonu Kuporosnoje, 64. armija generala Šumilova nastojala je svim silama da neprestanim udarima olakša položaj 62. armije. Kuporosnoje je često prelazilo iz ruke u ruku da bi ga Nemci čvrsto osvojili 15. septembra i tako razdvojili krilne jedinice 62. i 64. armije. Sada je Čujkovljeva 62. armija bila odsečena ne samo na severu od Staljingradskog fronta, već i od jedinica Jugozapadnog fronta na jugu.
Braniocima grada veliku pomoć su pružale i tri armije Staljingradskog fronta (1. gardijska, 24. i 66. armija), koje su operisale severno od grada. One su neprestano vršile napade na području Rinoka kako bi na sebe privukle što veće protivničke snage. U tim borbama naročito se istakao 7. tenkovski korpus generala Pavela Aleksijeviča Rostmistrova.
BORBE NA KAVKAZU
Sredinom jula GA „A“, pod komandom feldmaršala Vilhelma Lista, imala je zadatak da se u sadejstvu sa GA „B“ probije do Staljingrada. Kada su nemačke snage zauzele Rostov 23. jula 1942, Hitler je promenio plan i usmerio GA „A“ na jug, ka Kavkazu. Plan za osvajanje Kavkaza šifrovano je nazvan „Edelvajs“ (Planinski cvet).
Plan je predviđao da se u prvoj fazi bitke za Kavkaz sovjetske jedinice opkloe i unište južno od grada Rostova, a zatim bi jedna grupa Vermahta zaobišla sa zapada glavni venac Kavkaza, izbila na Crno more i zauzela Novorosijsk i Tuapse.Druga grupa bi se ustremila na istok i osvojila naftonosna područja Groznog i Bakua.Istovremeno sa zaobilaženjem sa zapada i istoka, treća grupa nemačke vojske prešla bi preko glavnog venca Kavkaza, koristeći se viskokim prevojima Sančaro, Kluhorski, Maruhski i drugim, i izbila u rejone Tbilisija, Kutaisija, Suhumija i dalje sve do Zigadadija.Potom bi se uspostavio kontakt sa turskom vojskom, i zajedno sa njom bi se nastavilo protiv Sovjetske armije, te invazije Bliskog i Srednjeg istoka.

U nastaloj situaciji Stavka je odlučila da 28. jula ujedini Južni i Severnokavkaski front u jedinstveni Severnokavkaski front pod komandom maršala Semjona Buđonija.Većina armija koje su ušle u sastav Sevenokavkaskog fronta bile su malobrojne i slabo naoružane.Dve armije, su hitno prebačene u pozadinu radi reorganizacije, dok je jedna, 51. armija, bila predata Staljingradskom frontu.Buđonijeve trupe podržavale su 4. i 5. vazdušna armija pod komandom generala K.A. Veršinjina i S.K. Gorjunova, koje su imale samo 230 ispravnih aviona.U operativnom pogledu ovom frontu je bila potčinjena i Crnomorska flota pod komandom admirala F.S. Oktjabrskog.
I pored ogorčenog otpora Nemci su 5. avgusta zauzeli Stavropolj, a sledećeg dana Armavir.Već 10. avgusta u njihove ruke je pao i Majkop.Potom je 12. avgusta pao Krasnodar, a onda su trupe generala Klajsta ušle u poznati turistički centar Pjatigorsk.
Sredinom avgusta otpor sovjetskih trupa se povećao, pa je tempo napredovanja nemačkih trupa znatno opao.Prva tenkovska armija nemačkog generala Klajsta je uspela da zauzme Molgobek, ali su je tu zaustavile trupe 37. sovjetske armije svojim energičnim kontraudarima.Videvši da se napredovanje usporilo, Vilhelm List je na svoju ruku naredio 1. oklopnoj armiji da po svaku cenu nastavi napredovanje u pravcu Groznog i Bakua, a 17. armiji genral-pukovnika Riharda Ruofa da se sjuri duž zapadne crnomorske obale prema Batumiju, dok je 49. alpskom korpusu generala Rudolfa Konarda naređeno da se probije prema Suhumiju.S obzirom da ni to nije donelo neke opipljive rezultate, feldmaršal List je pozvan na saslušanje u „Vukodlak“ kod Vinica.Hitler je besneo na Lista:“Zašto ste se feldmaršale ponašali tako drsko i nepromišljeno? Zašto ste ignorisali kristalno jasne, logične i pravilne instrukcije koje sam vam dao? Ja sam naredio da se Konardov korpus ne lomata po bespućima Elbrusa i da ne ide prema Suhumiju kozjim stazama, već da najlakšim putem zauzme luku Tuapse.“
Primivši dosta nejasne i oprečne intsrukcije, i ne usudivši se da oponira Hitleru i Kajtelu, List se vratio na svoje komandno mesto u grad Dinjeck (koji se tada zvao Staljino).
U međuvremenu Nemci su probili front 47. armije na njenom levom krilu sa željom da se probiju ka Novorosijskom sa severozapada.Izbili su na Crno more i zauzeli Anapu.Ovim su odsekli sovjetsku mornaričku pešadiju na Tamanskom poluostrvu od glavnine sovjetske 47. armije.Zatim su Nemci 3. septembra počeli da se sa Krima prebacuju na Tamansko poluostrvo.Nemajući drugo rešenje, maršal Buđoni je naredio da se mornarička pešadija morskim putem hitno evakuiše u luku Gelendžik.
6. septembra Nemcima je pošlo za rukom da izbiju u severno predgrađe Novorosijska gde su im se pisprečile trupe 47. armije kojima je od 8. septembra komandovao general Andrej Grečko.Koncentrisavši ovde pet divizija Nemci su 9. septembra uspeli da zauzmu veći deo grada, dok se u istočnom delu grada još uvek vijorila sovjetska zastava.
Paralelno sa okršajima na novorosijskom pravcu, fon List je preduzeo napad i preko Malgobeka na grad Grozni ali je bio odbijen.Ništa bolje nisu prošle ni jedinice koje su napredovale ka Suhumiju.O nastaloj situaciji obavešten je telefonom nadležan organ u Vrhovnoj komandi Adolf Hojzinger, čovek koji iako je bio notorni nacista, posle drugog svetskog rata ponovo će biti general Bundesvera i važna ličnost u Atlanskom paktu kao stručnjak za „komunističke zemlje“.List je molio da u njegov štab hitno doputuje general Alfred Jodl i na licu mesta razmotri nastale teškoće.Jodl je doleteo u Donjeck, razmotrio situaciju, i prilikom odlaska obećao je Listu i generalu Konardu da će savetovati Hitlera da odustane od pokušaja izbijanja na zadati pravac na crnomorskoj obali.
Kada je Jodl o svemu obavestio Hitlera i ocrtao mu mračne perspektive na Kavkazu, Hitler je sav besan doneo odluku o smeni feldmaršala Lista sa položaja komadanta GA „A“ pa je sam lično preuzo komandu.
Ali snaga Vermahta na Kavkazu je sve više slabila.Samo od 25. septembra do kraja novembra 1942. godine nemačke trupe su tri puta preduzimale opsežne ofanzive pokušavajući da probiju sovjetsku odbranu i da zauzmu Tuapse.Na kraju, nemačka 17. armija je bila prisiljena da odustane od ofanzivnih akcija i da pređe u odbranu do narednog leta 1943. godine.
Krahirao je i nemački pokušaj da se zauzme Grozni i Baku.Nemačka grupacija kod Mozdoka ojačana motorizovanom divizijom SS „Viking“ ustremila se duž železničke pruge Prohladni-Grozni.U podne 27. septembra palo je Eljhatovo gde su i zaustavljeni na svom putu ka Groznom.
Situacija je za Crvenu armiju bila dosta teška.Sovjetski Savez je i dalje dobijao naftu iz Groznog.Nafta je vađena na samo nekoliko kilometra od bojišta i naftovodom slata u pozadinu.Jedan izvor je davao naftu iako se jedno vreme nalazio na ničijoj zemlji.
U međuvremenu Hitler je za komadanta GA „A“ postavio dotadašnjeg komadanta 1. oklopne armije generala Klajsta.Klajst je još 25. septembra na banketu u „Vukodlaku“ obećao Fireru da će mu uskoro održati zdravicu u Bakuu, a ovaj ga je zatim proizveo u feldmaršala.
PAVLOVLjEVA KUĆA
Na južnoj periferiji Staljingrada nalazio se ogromni žitni silos sa mlinom.U borbama za ovaj objekat poginulo je na obe strane oko hiljadu ljudi.Posebno dramatični okršaji vođeni su ovde 16. i 17. septembra kada su čitav silos ili pojedini njegovi spratovi i skladišta prelazili, po nekoliko puta dnevno, iz ruku branilaca u ruke napadača i obrnuto.Komadant 35. gardijske divizije pukovnik V.P. Dubjanski raportirao je Vasiliju Čujkovu:“Situacija se izmenila.Pre smo se mi nalazili na vrhu silosa, a Nemci dole.Sada smo isterali Nemce sa donjih spratova, ali su se zato oni dočepali vrha i sada se gore vode borbe…“ Mnogo je takvih raporta tih dana bilo u Staljingradu.Nedeljama su se vodile borbe za svaku prostoriju, za svaki sprat, za svako stepenište, za svako dvorište.
Krajem septembra, izviđačka grupa 13. gardijske divizije, koju su činili vodnik J.F. Pavlov i vojnici A.M. Aleksandrov, V.S. Glušenko i N.J. Černogolovij osvojili su zgradu u Penzenskoj ulici i držali je 48 sati.Ova zgrada biće u toku bitke nazvana Dom vodnika Pavlova, a taj naziv će kasnije zadržati u svim istorijskim dokumentima.Zgrada je imala tri sprata i bila je sagrađena od cigala.U njenoj blizini se nalazio poveći mlin.
Prilikom zaposedanja kuće, Pavlovljevu grupu su dočekali rafali Nemaca iz pravca obližnjeg trga.Te noći Pavlov je odlučio da sa svojim ljudima zauzme istureni protivnički položaj u obližnjoj zgradi.
Ujutro se na drugoj strani ulice počeo razvijati u borbeni poredak nemački bataljon sa namerom da se probije do Volge.Kada su prvi redovi stigli do tramvajske linije, iza leđa su im zaštektali mitraljezi i puškimitraljezi.Oni su najpre pokosili nemačke podoficire koji su predvodili napad, a zatim su zbrisani i ostali.Preostali Nemci su bili prikovani za zemlju i onemogućeni da krenu u juriš.To je tako trajalo tokom celog dana.Uveče je bataljon dobio naređenje da se povuče.
Sledećeg dana pojavila su se tri tenka i počela da zauzimaju borbeni položaj pre nego što bi otvorila vatru na zgradu.Ali iznenada ispod njihovih gusenica su odjeknule eksplozije.U toku noći Pavlovljeva grupa je minirala sve prilaze zgradi, izuzimajući tajni podrumski prolaz na kanal.Mine su bile povezane specijalnim provodnikom i aktivirane su po naređenju Pavlova.Nemačka pešadija, koja se krila, posle gubitka tenkova se nije usudila da krene u juriš.
2. oktobra je poručnik Ivan Afanasjev dobio naređenje da se sa još sedam ljudi priključi Pavlovljevoj grupi.Nekoliko dana kasnije stigla su još četiri borca.Mada je duša odbrane bio vodnik Pavlov, ipak je 3. oktobra zvaničnu komandu preuzeo poručnik Afanasjev.Pavlovljevu Kuću branilo je ukupno 24 vojnika.
Počev od 3. oktobra Nemci su privukli topove, minobacače i teške mitraljeze i obasipali zgradu vatrom.Gotovo neprestano su vođeni okršaji s Nemcima.Po naređenju komadanta bataljona Pavlovljeva grupa je za samo pet dana prokopala podzemni tunel do zgrade obližnjeg mlina u dužini od 100 metara.Doduše s druge strane u susret grupi, tunel su kopali i vojnici iz 7. čete.
Zanimljiva je sudbina komadanta grupe, poručnika Ivana Afanasjeva, koji je 24. novembra 1942. godine teško kontuzovan.Posle izlaska iz bolnice vratio se na front pa su ga putevi rata odveli sve do Berlina.Međutim, zadobijena kontuzija i nezalečene rane učinile su to da je postepeno počeo da gubi vid, da bi 1952. godine potpuno oslepeo.Čuveni moskovski hirurg Vodovozov izvršio je na njegovom oku veoma tešku operaciju posle koje je ovaj veliki junak progledao.Afanasjev je 1954. ponovo video Staljingrad.Posetio je i legendarnu „Pavlovljevu kuću“ i na mermernoj ploči pročitao svoje ime.
JUNACI SA VOLGE
Bitka za grad iz dana u dan postajala je sve žešća.Nemci su 21. septembra sa četiri svoje divizije pokušali da se probiju do Volge kroz centralni deo grada, ali je njihov pokušaj osujetila 13. gardijska divizija.
U Hitlerovom glavnom stanu izbila su krupna neslaganja.Firer je odlučio da 24. septembra smeni Haldera sa položaja i da na njegovo mesto dovede generala Kurta Cajclera, dotadašnjeg načelnika GA „D“ (glavna komanda „Zapada“).Ova smena je dovela do naglog pada uticaja Alfreda Jodla, jednog od najsposobnijih generala Vermahta.Cajcler je izbegavao da protivureči Hitleru tako da je, bar u početku, bio samo puka transmisija Firerovih pogleda i namera.
Došao je i oktobar mesec, po mnogima najkrvaviji mesec borbi u čitavom sovjetsko-nemačkom ratu.Glavne borbe vođene su u severnom delu grada, to jest, na teritoriji traktorskog zavoda.
U septembru i oktobru i prvoj polovini novembra za Staljingradsku bitku je karakterističan jedan fenomen – borba sovjetskih i nemačkih snajperista.Čuveni snajperista 62. armije Vasilij Zajcev ubio je na stotine Nemaca.Pored Zajceva u Staljingradu su se borili i drugi sovjetski snajperisti koji su ubili mnoge visoke nemačke oficire i unosili paniku kod vojnika Vermahta, pa je iz Berlina, avionom hitno na bojište prebačen glavni instruktor nemačkih snajperista major Konings, sa zadatkom da ubije Zajceva o kome su već kružile legende na obe sukobljene strane.Rusi su za dolazak čuvenog strelca saznali od nemačkih zarobljenika, pa su snajperisti 62. armije pod komandom pukovnika N.F. Batjuka počeli da prave plan kako da smaknu majora Koningsa, što bi omogućilo značajan moralni prestiž.
Danima je trajalo nadmudrivanje sovjetskih i nemačkih snajperista, dok snajperista Nikolaj Kulikov nije jednim hicem, 4. oktobra 1942. godine, usmrtio glavnog instruktora škole za strelce u Berlinu.
Sledećeg dana, 5. oktobra ujutro, Nemci su krenuli u još jednu silovitu ofanzivu na industrijski deo grada.Čujkov je komandovao:“Ne osvrtati se nazad … Gledati napred… Ni korak nazad“.Jedan za drugim smenjivali su se nemački juriši.Cilj je bio da se osvoji zavod kako bi se raščlanila i po delovima uništila 62. armija.Fon Paulus je 10. oktobra na ovaj sektor ubacio još pet jurišnih inžinjerskih bataljona, specijalno obučenih i opremljnjnih za bitke u gradskim uslovima.Gubici na obe strane bili su ogromni.
Glavna udarna grupacija nemačkih trupa koja je direktno bila usmerena protiv Čujkovljeve 62. armije imala je osam divizija, odnosno formaciju od oko 90.000 ljudi.Ove snage su raspolagale sa 2.300 topova, oko 300 tenkova i sa 1.000 aviona iz 4. vazdušne flote.Te snage napadale su sektor Rinoka (na severu grada) pa preko Traktorskog zavoda, fabrika „Barikade“ i „Crveni oktobar“, severoistočne padine Mamajevog kurgana, pa do železničke stanice Staljingrad-1.Ovoj nemačkoj grupaciji suprotstavljala se 62. armija sa 55.000 vojnika, 1.400 topova i 80 tenkova.Sovjetska 8. vazdušna armija, koja ju je podržavala, imala je 9. oktobra samo 190 ispravnih aviona.
Ceo slobodoljubivi svet pratio je s napetom pažnjom razvoj i tok grandiozne bitke na Volgi, bitke koja je u oktobru dospela u fazu usijanja.U noći 9. oktobra Volga je kod Staljingrada dobila prvi led.To nije bio led preko koga je moglo da se hoda, ali on nije dozvoljavao plovidbu manjih brodova i šlepova.Prebacivanje municije i ranjenika, kao i dostavljanje hrane postalo je krajnje otežano.Fon Paulus je na sve moguće načine pokušavao da iskoristi tu povoljnu situaciju po njegove trupe.
Hitlerov Glavni stan je odlučio da 14. oktobra preduzme najsilovitiji napad u čitavoj kampanji na jugu SSSR-a i osvoji Staljingrad.Zgusnuvši na frontu užem od 5 km tri pešadijske i dve tenkovske divizije, fon Paulus je 14. oktobra započeo novu veliku ofanzivu.Hitler je zahtevao da se bitka na Volgi, po svaku cenu, završi zauzimanjem Staljingrada.Fon Paulusove trupe krenule su u napad u 8 sati ujutro.Glavni udar je bio usmeren u pravcu Traktorskog zavoda i zavoda „Barikade“.Velike grupacije nemačkih aviona napale su teritoriju širine pet kilometra svim vrstama bombi kojima je Luftvafa raspolagala.Istovremeno je usledila i uraganska artiljerijska vatra.
Nemački tenkovi su krenuli u napad napadajući položaje Čujkovljeve armije.Zemlja se tresla od eksplozija bombi i granata, pucala je armatura utvrđenja, rušila se velika kamena zdanja isprepletana betonom i gvožđem.Svaki metar zemlje bio je izranjavan rupčagama.Sve što je moglo da gori bilo je u plamenu.Rusi su uspeli da odbiju prvi napad.Sat i po kasnije Nemci su ponovo napali sa još većom žestinom.
U 10 sati 109. puk 37. gardijske divizije prosto su samleli nemački tenkovi i pešadija.
U 11 sati Čujkov dobija izveštaj da je neprijatelj takođe pregazio i levo krilo 112. pešadijske divizije.Oko 50 nemačkih tenkova „peglalo“ je položaje te divizije.
U 11 i 50 protivnik je zauzeo lokalni stadion Staljingradskog traktorskog zavoda i duboko se uklinio u sovjetsku odbranu.
Već u 14 časova telefonske veze sa svim trupama bile su u prekidu.Funkcionisale su jedino radio-stanice.
U 15 časova Nemci su se još dublje uklinili u sovjetske položaje, stigavši do ivice Traktorskog zavoda i „Barikada“.U jednom trenutku nemački tenkovi su uspeli da se probiju na samo trista metara od komandnog mesta 62. armije, pa je prateća četa bila primorana da stupi u borbu.Na sreću, fon Paulus nije raspolagao ni jednim slobodnim bataljonom koji bi mogao da ubaci u borbu i tako zarobi štab 62. armije.A moguće je da Paulus u tom trenutku nije ni znao gde se štab nalazi.
U 16 časova i 35 minuta potpukovnik Ustinov je zatražio da sovjetska artiljerija otvori vatru na njegovo komandno mesto, kojem su Nemci prišli i zasuli ga bombama.Nije bilo ni malo lako doneti takvu odluku, ali je general Požarski morao da naredi divizionu „kaćuša“ da raspali po neprijatelju.Vatreni udar je izveden uspešano …
Borbe su nastavljene nesmanjenom žestinom i 15. oktobra.Nemcima je 18. oktobra pošlo za rukom da probiju front 62. armije u rejonu Traktorskog zavoda, da zauzmu Zavod i odseku severnu grupaciju Čujkovljevih trupa.
Sredinom novembra napredovanje Paulusovih trupa bilo je zaustavljno na čitavom frontu.Nemci su najzad rešili da pređu u odbranu.Njihova glavna udarna snaga bila je istrošena.Tako se sredinom novembra završila treća i poslednja etapa Staljingradske odbrambene operacije.Grad-heroj se nije pokorio osvajačima.
Prema dvanaestotomnoj sovjetskoj „Istoriji drugog svetskog rata“ (Istoriя vtoroй mirovoй voйnы) na Istočnom frontu nikada ranije nije bilo toliko jedinica kao u novembru 1942.Sile Osovine su ovde imale ukupno 266 divizija, od toga 193 nemačkih, 18 finskih, 26 rumunskih, 11 italijanskih, 14 mađarskih, 2 slovačke i jednu špansku.
Počev od leta 1942. sovjetska Avijacija za daljinska dejstva počela je sa bombardovanjem vojnih, industrijskih i saobraćajnih objekata u Nemačkoj, naročito u istočnom delu.Od 19. avgusta do 14. septembra bombardovani su Berlin i glavni gradovi nemačkih saveznika.Berlin je bombardovan 27. i 30. avgusta, kao i 10 septembra.Budimpešta je bombardovana 5. i 10. septembra, a Bukurešt 14. septembra.

By: perhan On 15:27

Continue Reading